Zatvoreno-otvoreno

Analiza ličnih priča

Forum za interkulturalnost 2019 (Sve naše priče!)

Kao oblici pripovedanja i svedočenja o ličnim iskustvima pojedinaca i njihovom mestu u istorijskim i društvenim tokovima, lične priče predstavljaju žanrovski i epistemološki osobene forme, istovremeno i granične, s obzirom na njihovo mesto u žanrovskim sistemima raznih disciplina koje se njima bave, i s obzirom na stvarnost na koju upućuju. Osobine koje se ovim formama pripisuju nisu izvedene samo iz opažanja njihovih unutrašnjih karakteristika, nego govore i o razlikama u očekivanjima onih koji ih tumače.

Tako, lične priče mogu da se posmatraju kao vid svedočenja i istorijski izvor iz perspektive očevidaca; mogu da se vide i kao primeri diskursa pogodni za analizu u raznolikim kontekstima; mogu da se interpretiraju sa stanovišta pripovedno relevantnih činilaca, npr. strukture i konstrukcije stvarnosti i identiteta u sklopu određenih socijalnih, etničkih, profesionalnih ili marginalnih grupa. Ali, nezavisno od pristupa, pitanje vrednovanja ličnih priča svakako zauzima centralno mesto zato što se odnosi na procenu onih koji ih tumače: šta je vredno, za koga i zašto, odnosno kako vrednuju primaoci a kako sami nosioci sećanja u diskursu. Istovremeno, i jednima i drugima je zajedničko i to što se dotiču pitanja refleksivnosti, uzajamnih veza između sopstva i drugog, što priznaju da individua ima središnje mesto u procesu razumevanja kazivanja i da je moguće mešanje kategorija ličnog i društvenog, prošlosti i sadašnjosti…

Ova potenciranja vrednovanja uticala su donekle na narativnu analizu. U naratologiji se evaluacija označava kao skup onih crta priče koje nagoveštavaju ili upućuju na njenu poentu; aspekti koji otkrivaju čime situacije i događaji zavređuju predočavanje. Jezički oblici kojima se izražavaju vrednosni stavovi su veoma raznovrsni u strukturnom, sadržinskom i stilsko-retoričkom pogledu. Vrednosni stavovi mogu biti formulisani specifičnim izborom reči, ponavljanjima, određenom rečeničkim oblicima (npr. promenom govornog lica, korišćenjem upravnog ili neupravnog govora, negacijom). Ocene daju različiti glasovi – pripovedač u raznim instancama (npr. iznoseći mišljenje i komentare), akteri, ili se ocenjuje preko opisa radnje, situacije ili primera. Način konstruisanja pripovednih sekvenci i njihovo raspoređivanje u okviru priče takođe može biti sredstvo ocenjivanja. Umetanje evaluativnih iskaza stilski i idejno nijansira priču, objašnjava središnji događaj ili njegove posledice. Izbor zapleta, jasno predstavljanje njegovih linija, ukazivanje na konsekvence nekog događaja i logika i uzročno-posledičnu doslednost iskaza pokazuju da se epizoda uključuje u neku širu hronološku i smisaonu celinu i povezuje s prošlim ili budućim događajima.

Vrednovanja ličnih priča je (uvek) aktuelno i zahteva stalna proveravanja procesa, građe i metodologije interpretacije. Jasno je da se njihovo razmatranje mora postaviti interdisciplinarno, pri čemu važan doprinos daju ne samo psihologija, kvalitativna istraživanja, epistemologija, nego i narativna analiza i analiza diskursa.

Empirijski materijal ove analize predstavljaju lične priče postavljene na portal www.forumzainterkulturalnost.org u okviru projekta Forum za interkulturalnost (Sve naše priče!). Radi se o 34 priče, različitih, anoniomnih autora, objavljenih u minimalno rеdigоvаnоm оbliku. Jedina intervencija redakcije Portala sastojala se u dodavanju naslova, zbog efikasnije identifikacije tekstova (međutim, ti naslovi su bili kreirani od dela neke rečenice u priči, tako da nisu, na bilo koji način, uticali na promenu značenja osnovnog teksta). Minimalno uputstvo autorima odnosilo se na dužinu priča (ne više od 500 karaktera, kao i na zabranu govora mržnje).

Analiza

Nacionalna pripadnost

            Nacionalna struktura autora ličnih priča je sledeća: najviše je bilo Hrvata (29,5%), zatim Roma (23,5%), Rumuna je bilo 17%, a Slovaka 13,5%. Kategorija “ostali” (17%) obuhvata naratore koji se nisu nacionalno izjasnili, ili one koji se bave različitim, ne-nacionalnim, aspektima neravnopravnosti ili socijalnog isključivanja. Upadljivo je odsustvo naratora-Mađara. Takođe, može se reći i da relativno visok procenat Roma koji su se uključili u slanje priča predstavlja prijatno iznenađenje.

Tematska struktura:

            Među pričama dominiraju dve teme: osećaj pripadnosti/nepripadnosti (20%)) i boja kože kod Roma (18%). Osećaj ugroženost je direktna tema 12% priča, stigmatizacija (9%), osećanja zbog govora mržnje (3%), pravna nejednakost 6%. Da nisu imali nikakvih problema u svojim pričama je naznačilo 12% naratora.

Frekventnost pojedinih reči i izraza

U okviru projekta bilo je prijavljeno 34 priče koje su sadržale 2.807 reči. Prosečno, jedna priča je imala 82 reči.  Najfrekventnija je reč “mi”, koja se pojavila 45 puta, sledi “pripadnost” (23), “jezik” (21), “oni” (13), “boja kože” (8), “posao” i “zajednica” (7), “identitet” (3), i “manjina” 2 puta.

Ocena stanja u društvu po pitanju nacionalnih manjina

Iako sam format priča ne omogućava pecizno ocenjivanje stanja, pokušali smo da sadržaje priča selektujemo prema generalnom utisku koji preovladava u njima. Neutralan stav (ni dobro ni lose) imalo je 11 naratora; da je stanje umereno lose mislilo je 9, a da je veoma loše stav je 8 naratora. Samo tri naratora je mislilo da je stanje vrlo dobro, odnosno, umereno dobro. Očigledno je da u pričama preovladava negativan stav u vezi položaja manjina u našem društvu. Posebno negativan utisak o sopstvenom položaju imaju Romi i Hrvati.

Prilog

34 lične priče projekta Forum za interkulturalnost 2019 (Sve naše priče!)

Nadimak

Kao devojka zabavljala sam se sa dečkom koji nije znao da sam Romkinja. Imam belu boje kože, zelene oči i moje crte lice teško pokazuju moje romsko poreklo. Posle od prilike mesec dana zabavljanja, dečko me je zvao na posao da se dogovorimo kad se vidim. Javio se kolega i razgovor je bio: “Dobar dan, da li je tu Marija”? Kolega se isprva zbunio, jer nikog tako ne zovu na poslu. Dečko nastavlja “Devojka sa dugom crnom kosom”? Kolega se setio mog nadimka i reče: “…aaaa, mislite  na našu Cigančicu Nadu”? Pa tako recite, evo sad ćemo je pozvati. Taman dok su me pozvali, dečko je spustio slušalicu i više nikad  se nije javio, odgovarao na pozive, niti je zvao. Od tada mu se gubi svaki trag.

Javila sam se na oglas za posao

Dugo sam tražila posao. Naiđem na oglas za pekara. Pozvala sam ih i rekla da imam odgovarajuću školu, na šta su mi rekli da dodjem pošto im je neophodan radnik. Kada sam se pojavila u pekari kod gazde, rekoh mu, ja sam ta i ta, malo pre smo se čuli telofonom za posao…Odmerio me je i rekao da su ipak našli radnicu i da im ne trebam. Osećala sam se poniženo. Znala sam da je zbog moje boje kože.

Poslastičarnica

Moj san još kao devojčica je bio da otvorim svoju poslastičarnicu. Kada sam završila fakultet, ostavrila sam svoj san, otvorila sam poslastičarnicu. Međutim, susrela sam se sa diskriminacijom koja direktno urušava poslovanje. Dešavalo se da ljudi  sa vrata odu iz poslastičarnice kada vide tamnoputu devojku kod kolača.

Nemam “pravoslavno” prezime

Radim u jednoj medicinskoj ustanovi. Šefica je počela da se raspituje  oko mog prezimena kako nije pravoslavno, kako je onako – ovako sa podrugljivim osmehom…Vremenom, kolege su promenili ponašanje prema meni. Za sve što se nešto loše desi, krivili bi mene ili makar bi mi onako podmuklo i prefrigano dali do znanja da sumnjaju na mene.

Dobio sam otkaz

Dobio sam otkaz na poslu samo zato što sam, kako bi oni rekli – Cigan. Samo zato što sam crn. Bilo je tu i podmetačina i ne kolegijalnih odnosa.  Bio sam im dobar kad smo išli na Kosovo, kada je bilo ratno stanje, kada je trebalo da se gine za Srbiju. Gde niko nije hteo nogom, ja sam išao glavom. Onda se nije poteglo moje  pitanje nacionalnosti. Kada je sve to prošlo, i kada sam trebao da ostanem na poslu, e onda “Ajde Cigo, napolje”.

Ako ćeš dobiti dete – izgubićeš posao

Radila sam kod privatnika. Posle nekog vremena, rekao mi je da će me zaposliti za stalno. Kada je došao taj dan da potpišem ugovor za stalni radni odnos, čuo je razgovor između mene i mog dečka i saznao da sam zatrudnela. Nakon toga, dobila sam otkaz. Nikom se nisam žalila, dovoljan stres mi je ovo bio, a i znam da ima jaku vezu, da ne bih ništa postigla tužbom, samo bih se još više iznervirala, a trudna sam.

Ćerko, sine

Prisustvovala sam konstantnom nipodaštavanju oca prema svojoj ćerki od 10.tak godina. Uvek bi govorio kako mu je krivo, da se pati i muči zato što ima ćerku. Govorio bi joj na kraju,  “Ma ti si ćerko tatin sin”, ali napraviću ja sina, da mi bude lepo u životu. On je inače, ženomrzac, svoju ženu bi u društvu stalno šikanirao, otkrivao neke njene tajne, govorio bi joj podrugljive reči i smejao bi joj se.

Ne čujem dobro

Na fakultetu sam doživeo da me gej osoba ogovora kod kolega kako sam romske nacionalnosti i kako su Romi prljavi i lopovi. Nije znao dam sam u sobi pored i da sve čujem. Kada sam izašao, kolege su zanemele, a neki su napustili prostoriju. Kada sam ga pitao šta znači ovo, zašto je to sve rekao, odgovorio mi je da nisam dobro čuo, da umišljam.

Mi iz poslednjih klupa

Učiteljica je razdvojila decu bele puti od dece tamne puti. Sedela sam u zadnjoj klupi sa svojim sunarodnicima i kad god bi dizala ruku da dam odgovor na pitanje, ona bi me izignorisala, kao da ne postoji zadnji red. Nikad mi nije pregledala domaće zadatke, ne samo meni, već svim tamnoputim drugarima iz zadnje klupe.

Prazno mesto

Na fakultetu postoji prilagodjen ulaz za osobe koje su u invalidskim kolicima. Međutim, stalno neko zaključava bicikli baš za tu stazu tako da ja ili teško mogu proći ili nikako. I pored velikog natpisa da se tu ne stavlja bicikli, taj neko ga je i dalje zaključavao na tom mestu dok god portir nije bukvalno stajao i čekao ko će ga ostaviti i sprečio da se to ponavlja.

Moj problem je što nemamo bankomat u selu, a ne što sam Rumun

Nikad nisam imao nikakve probleme što sam pripadnik nacionalne manjine. I moj brak je mešovit. Živim u pretežno rumunskom selu ali ima i pripadnika drugih manjina i većinskog naroda. Problem je što u našem mestu su zatvorili banku pa nemamo ni bankomat ali to je problem svimaa. To se odražava na sve. Problem je i smanjenje broja stanovnika ali i to više zavisi od nas. Imamo dom kulture i imamo vrlo razvijenu kulturno-amatersku aktivnost. U tome nam nas niko ne sprečava ali tu su više problem pare nego ne razumevanje.

Družimo se i ne pitamo ko je ko

Iako živim u pretežno rumunskom selu, svi govorimo i srpski jezik, školovali smo se na rumunskom (u osnovnoj školi) a posle na srpskom (srednja škola). Družimo se svi ne pitajući za nacionalnu pripadnost. Braća su mi isto u selu, jedan od njih igra fudbal i bavi se amaterskim pozorištem na rumunskom.

Kod nas, banaćana, nacionalnost nije najvažnija

Predajem rumunski jezik i književnost. Imam lepo iskustvo sa kolegama druge nacionalne pripadnosti. I odrasla saam u mestu gde je mešovito stanovništvo. Kod nas, banaćana, nacionalna pripadnost nije najvažnija kada je u pitanju saradnja i druženje. Mi smo navikli i vaspitani da poštujemo sve nezavisno od jezika kojim govore. Inače sam u mešovitom braku.

Paori gledaju u zemlju i u nebo

Banatski paor je rođen da gleda u zemlju i da pogled podigne ka nebu zbog prilika da ima roda. Nama problem je vezan za poljoprivredu a inače smo svi u ovom delu upućeni jedni ka drugima i svi paori gledaju u zemlju ili nebo. Pomažemo se međusobno i razumemo. Tako je vekovima. Uvek smo bili izmešani (više nacionalnih zajednica na jednom prostoru). I zato što su man problemi isti mi se ne razlikujem sem po jeziku. Ali Rumuni u mom mestu govore srpski, pa po neku reč i mađarski – zbog komšija.

Sve je manje Rumuna

Rumunska nacionalna zajednica ima sve uslove za očuvanje svog identiteta, veze sa drugim nacionalnim zajednica su dobre kao i veze sa većinskim narodom – Rumuni govore srpski jer su učuli u školi, tako da nam jezik nije prepreka. Prihvatili smo sve što je dobro od drugih kao što su drugi koji žive na istom prostoru kao mi prihvatili ponešto dobro od nas. Rumunska zajednica ima problem što je u demografoskom padu i što – a to ne mogu obijasniti – roditelji rumuni ne daju decu u osnovnu školu na rumunskom jeziku. Ali u poslednjoj deceniji sve više naših mladih posle završenih fakulteta u Rumuniji se vraća u Banat.

Nikad nisam imala problem što sam Rumunka

Odgojila sam troje dece u rumunskom selu gde su završili osnovnu školu na rumunskom jeziku a posle srednje škole na srpskom. Sada su dobri ljudi u svom mestu i imaju zaposlenje. Svi rade. Nikad nisam imala nikakav problem što sam Rumunka ni u mestu a ni u okolini. Ali ovde je to uobičajeno.

Najbolje drugarice su mi srpkinje

Ja sam završila osnovnu školu na rumunskom jeziku, sada pohađam srednju na srpskom. Nisam imala velikih problema da slušam nastavu na drugom jeziku. Znam srpski. Kao i moj brat koji je je na masteru. A nisam imala problema u razredu ili školi što sam Rumunka. Najbolje drugarice su mi srpkinje iz drugih mesta sa kojima idem u isti razred. Verovatno ću nastaviti školovanje na fakultetu ovde a ne u Rumuniji.

Teško mi je shvatiti

Rođen sam u Sremu u Vojvodini. Odrastao sam u mjestu gdje sam tijekom svog odrastanja često imao problema zbog maternjeg jezika, hrvatskog, te vremenu kada je nacionalnost bila više nego osjetljiva tema. Vjerujem da je teško svugdje biti u manjini, ali ako se Hrvati trude biti ravnopravni građani Srbije, kao i ispunjavati sve svoje građanske dužnosti, teško mi je shvatiti zašto nam je i dalje onemogućeno otvoreno izražavanje naše nacionalne pripadnosti.

Strah koji paralizira

Čini mi se da, iako hrvatsko stanovništvo nije toliko ugroženo kao devedesetih, određena doza straha ipak paralizira predstavnike hrvatske manjinske zajednice u Srbiji kada je riječ o sudjelovanju u javnom životu.

Ne gledati u prošlost, već isključivo u budućnost

Ja bih najradije da živim u slobodnom i otvorenom demokratskom društvu, u društvu na čijoj izgradnji se započelo 2000., u društvu u kojem se više neće gledati u prošlost već isključivo u budućnost.

Hrvati nisu zastupljeni u vlasti

Hrvati u Srbiji nisu zastupljeni ni u jednom dijelu odlučivanja na nacionalnoj, pokrajinskoj i lokalnoj razini vlasti. U Hrvatskoj postoji nešto sretnije riješenje kroz institut zajamčenih mandata, te predstavnici manjina imaju pravo da po principu pozitivne diskriminacije sudjeluju u vlasti. Hrvati u Srbiji to nemaju.

Osećam se nesigurno

Kao Hrvat u Srbiji osjećam se nesigurno, gotovo omraženo. U društvenoj atmosferi kakva postoji u Srbiji bojim se javno očitovati svoj identitet, te stoga nisam ni spreman sudjelovati u borbi za manjinska prava.

Govor mržnje niko ne osuđuje

Grafiti poput onog „Ubij Hrvata da Šiptar nema brata“ govori sve o društvenom ambijentu u Srbiji. Pri tome, još više zabrinjava što je reč o grafitu u Novom Sadu, grafitu koji nijedan predstavnik vlasti nije osudio.

Antihrvatsko raspoloženje

Antihrvatsko raspoloženje u Srbiji generirano je negativnim tumačenjem događaja u Hrvatskoj i to je ono što Hrvate u Srbiji stavlja u začudan položaj. Vojni ministar Aleksandar Vulin za predsjednika hrvatske vlade kaže da je dobar učenik poglavnika. Tu mesta za razgovor o saradnji sa njime nema.

Stigmatizovani

Hrvati u Srbiji su stigmatizovani kao pripadnici naroda koji Srbima ne želi dobro. Ovo je, naravno, daleko od istine.

Nepovjerenje u institucije

Pre nekoliko godina napadnuti su mladići Hrvati iz okoline Apatina, bili su pretučeni uz psovanje ustaške majke. Jedan od njih je bio zubima izgrižen po leđima. Nažalost, nekorektnim postupanjem istražnih organa, prekrajanjem zapisnika i iskaza svjedoka ti slučajevi su okarakterizirani „samo“ kao vršnjačko nasilje. Nepovjerenje u institucije sustava glavni su razlog zašto pripadnici hvatske zajednice u Srbiji često ne prijavljuju pretnje i napade.

Prisiljeni da odustanu

Pre nekoliko godina u jednom mjestu na severu Bačke roditelji su se izjasnili da svoju djecu – prvačiće upišu na nastavu na hrvatskom. Direktorica škole, koja je srpske nacionalnosti, prihvatila je ovu inicijativu jer se držala zakona, ali predstavnici mjesnih prosvjetnih i političkih vlasti napravili su pravu ujdurmu, suspendirali odluku i strašili ljude pričom da će na otvaranje prvog razreda doći Thompson da pjeva, da će se u školi o Domovinskom ratu učiti kao u Hrvatskoj itd. Na kraju je većina roditelja bila prisiljena da odustane.

Ja kao Hrvat nemam nikakvih problema

Ja, u ovom momentu, kao Hrvat koji živi na severu Vojvodine nemam nikakvih problema. Onih nesrećnih devedesetih bilo je uglavnom verbalnih provokacija. Bilo je prozivki, uperivanja prstom, ali ništa konkretno. Sada više ne.

Na kraju, svi smo mi isti i jedno

Rođena sam u Novom Sadu a odrasla blizu njega.Po nacionalnosti sam Slovakinja i nikada nisam imala neke probleme zbog toga.U našoj sredini se svi razumemo ,čak kao tinejdžerka sa prijateljima srpske nacionalnosti pričala sam srpski a oni sa mnom slovački ,tako je i dan danas. Dok sam pohađala srednju školu u Novom Sadu ,profesorica srpskog jezika je imala razumevanja pa nam je bilo dozvoljeno da pišemo pismene zadatke latiničnim pismom umesto ćirilice.Međutim ja lično nisam imala izazov sa tim, zato što znam da pišem ćirilicom.Ponosna sam na naše poreklo a s druge strane poštujem sva ostala.Na kraju svi smo mi isti i jedno.  

Sve su to samo lepe priče

Sve su to samo lepe priče. O ravnopravnosti, toleranciji, jednakosti. Stvarni život je nešto drugo. Oni koji su drugačiji to vrlo dobro osećaju. Nema ravnopravnosti nema tolerancije i pogotovo nema jednakosti. Naročito za Rome. Odnos prema Romima je čisti rasizam. I to se još dugo neće promeniti. Možda, kada jednog dana neki Rom bude predsednik neke opštine, ili ministar, ili kada neka Romkinja bude vodila dnevnik na Radio televiziji Srbije. To bi značilo da su se stvari promenile. Možda.

Nema “onih drugih”

Od svog rođenja živim u slovačkoj sredini i moje okruženje čine ljudi raznih naroda i narodnosti. Kada čujem „oni drugi” – verujte mi – ne bih mogla da definišem šta znači to „drugi”. U mom Petrovcu sam završila osnovnu i srednju školu na slovačkom jeziku, iako sam imala mogućnost da srednju školu pohađam na svom maternjem – srpskom jeziku. I verovatno zbog toga mogu slobodno da kažem da slovački jezik doživljavam kao svoj drugi maternji jezik.

Interesantne su mi situacije kada u nekim pričama pomenem da sam Srpkinja a ne Slovakinja. Moji sagovornici ostanu u čudu. To je verovatno zbog toga što tako dobro govorim slovački jezik, bez srpskog naglaska. Verujem da mojim roditeljima nije bilo lako u početku, kada su se doselili u naše mestašce. Ipak se tu govori drugačiji jezik, koji oni nisu poznavali, tu žive nepoznati ljudi, drugi su običaji… Ali brzo su se navikli, verovatno zbog toga što su bili tako srdačno primljeni od strane meštana, te su lepo i složno nastavili život uprkos svim različitostima. To je lepota našeg mesta, ali i cele Vojvodine. Nema „onih drugih” – svi smo mi deca ove naše ravnice.

Slovakinja u Srbiji… Srpkinja u Slovackoj…

Maternji jezik slovacki a mentalitet srpski. Svojevremeno mi je profesor prilikom studiranja na osnovnim studijama na politickim naukama u Srbiji rekao: koleginice pa vi ste veca srpkinja od nas srba, ratoborna dok za vas slovake vazi pravilo da se povucen i podani narod… tokom studiranja u slovackoj nisam mogla da se snadjem i da budem onako pokorna. i shvatila sam… ja nisam ni slovakinja posto ne pripadam slovackom mentalitetu a nisam ni srpskinja posto jednostavno nemam niko u porodici srskog porekla. Ja sam Vojvodjanka kao takva, osecam se kao svoja na svome, osecam da pripadam ovoj nasoj ravnici, te se ne osecam a i nisam pripadnica nacionalne manjine u Srbiji. Ja sam Vojvodjanka u Vojvodini .

Ne pripadamo nigde…

Kao mala devojčica, dosta često sam čula od roditelja “Uči sine, pogotovo slovački, naš maternji jezik, kako bi mogla otići studirati u Slovačku, jer ionako ne znamo dokle ćemo moći tu ostati, možda nas pošalju nazad za Slovačku, peške i sa jednim sedvičem za svakog pojedinca naše nacionalne manjine.”
Posle srednje škole sam najpre odlučila studirati Filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Prijemni sam imala na slovačkom jeziku, jer sam imala na to pravo. Naravno, imala sam svog ličnog prevodioca, kojeg mi je dodelio valjda fakultet. Na usmenom delu prijemnog ispita, profesor je zaustavio prevodioca i rekao mu da me sve razume. Upala sam na budžet. Tu počinju problemi. Pošto sam i osnovnu i srednju školu pohadjala na slovačkom jeziku, nikako se nisam mogla uklopiti u novu sredinu. Naglasak imam i dan danas. Naravno, zbog lične frustracije, odlučujem da batalim filozofiju i odlazim da studiram u Slovačku. U Srbiji sam Slovakinja, u Slovačkoj sam Srpkinja. Ne postoji drugačija etiketa. Posle studija se vraćam i nailazim na milion problema koje se tiču naše manjine. Pošto je glavna sfera mog zanimanja umetnost, saznajem, da se naša, slovačka umetnost skoro uopšte ne finansira. Teže je naći posao. Sve više i više roditelja upisuju svoju slovačku decu u srpska odeljenja kako bi im bilo posle lakše živeti. Ubedjena sam da većinski narod ni ne zna koliko slovačkih pisaca ima u Vojvodini, koliko ima likovnih umetnika, glumaca, reditelja. Sve više Slovaka dobrovoljno odlazi iz Srbije, jer tu ne mogu sebi ništa pronaći. Jer smo Slovaci. U Slovačkoj smo Srbijanci. A svi veoma dobro znamo kakve predrasude postoje u vezi Srba. Ako bih morala nekako nazvati, nas vojvodjanske Slovake, nazvala bih nas beskućnicima. Jednostavno, ne pripadamo nigde.   

Boja je važna…

Biti Tamnoputa pripadnica nacionalne manjine u Srbiji je dosta robovski posao.  Da bi dokazala i pokazala da sam jednaka kao i svi ostali ja zapravo moram za tri koplja biti u suštini bolja od ostalih. Imam neprijatno situacije koje me prate još od detinjstva. Zbog moje boje kože učiteljica me smestila u zadnju klupu (i druge moje Tamnopute drugare) a bele u prve redove. Pitala me je pred svim učenicima da li sam ja Ciganka, baš tim rečima. Zašto kažem Tamnoputa? Zato što imam brdo prijatelja koji su bele puti, takodje su Romi, a nikad diskriminaciju ili bilo šta slično doživeli nisu. A prolazili smo kroz iste ili slične životne situacije. Romi se uopšte ili jako teško zapošljavaju. Džaba, sada kada zaista ima obrazovanih Roma, nema posla za njih, a i dalje se vrti nažalost prica kako nema dovoljno kadrova. Ma čista laž.

Milorad Đurić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button
Close