Zatvoreno-otvoreno

Gde su Filipini, a gde smo mi?

Miroslav Keveždi

Srbija – tiho napuštena država

Demograf Goran Penev ukazao je nedavno na rezultate novijeg istraživanja Republičkog Zavoda za statistiku (RZS), urađenog u saradnji s nacionalnim statističkim organizacijama najvažnijih imigracionih zemalja, koji ukazaju da je između 2011. i 2018. godine Srbiju napustilo 226 hiljada stanovnika, a da se istovremeno u Srbiju doselilo 131 hiljada stanovnika. Migracioni saldo je iznosio minus 95 hiljada ili minus 12 hiljada godišnje.[1] Penev procenjuje da je iseljavanje naročito intenzivirano poslednjih godina, pa je prema RZS-u, 2018. godine Srbiju napustilo 38 hiljada stanovnika, a u nju se doselilo (ili vratilo) 16 hiljada lica. Pretpostavka je da je trend povećanja iseljavanja nastavljen i 2019, ali i da je 2020. naglo prekinut. Za očekivati je da će i narednih godina, pre svega kao posledica svetske ekonomske krize izazvane pandemijom, biti usporeno iseljavanje, uz istovremeno intenziviranje doseljavanja, a pre svega povratka srpskih građana iz inostranstva.

Narod kaže: „Ko se seli – taj se ne veseli“. Odnekud postoji pretpostavka da ni onima koji ostaju nije drago kad ih napuštaju deca, roditelji, rođaci, prijatelji, kolege, sugrađani. Na osnovu te pretpostavke razmišlja se i o vlastima kao onima koje dele takav sentiment, pa se očekuje da državni organi kreiraju uslove koji će demotivisati odlazak, tj. koji će motivisati povratak emigranata iz inostranstva. Međutim, takvo razmišljanje ne stoji uvek – postoje države, znamo za Filipine na primer, koje otvoreno podržavaju odlazak svojeg stanovništva iz zemlje. Druge države to rade nešto tiše, neke skoro u potaji, pa „ispod radara“ preko granica s tihim blagoslovom vlasti prolaze hiljade bližnjih. Tek ponekad dogodi se nešto kao omaška koja nas natera da se zapitamo – a gde je tu Srbija?

U prvim danima vanrednog stanja u Srbiji pažnju je na trenutak privukao odnos naših državnih organa prema povratnicima iz inostranstva. Predsednica vlade Srbije Ana Brnabić izjavila je tada da se samo 15. i 16. marta u zemlju iz inostranstva vratilo 35.376 građana Srbije, najviše iz Austrije, Nemačke i Švajcarske. Brnabić je rekla da je preko ambasada i konzulata Srbije “upućena molba našim građanima da ne dolaze u zemlju u vreme praznika”, kao i da je “samoizolacija tamo gde su u ovom trenutku, najbolji način da se zaštite”.[2] Na prvi pogled, značenje ovih izjava razumljivo je i postoji samo u kontekstu pandemije. Međutim, čuli smo od nekih od tih naših građana da su firme u inostranstvu, poučene prethodnom ekonomskom krizom, već u prvim sedmicama pandemije počele masovno da otpuštaju radnike – po izveštajima Eurostata, već u prvom tromesečju je tržište rada u Evropi doživelo pad od 0,2%, a u drugom tromesečju rekordno smanjenje za 2,6%, a to znači da je prvo oko 500 hiljada, a zatim 5,5 miliona radnika ostalo bez posla.[3] Znajući da je među njima i mnoštvo onih koji su poreklom iz Srbije – slutimo da povratak nije bio samo „u vreme praznika“, već je povratak u velikom broju slučajeva bio trajniji rezultat gubitka posla. Otuda svakako da postoji osnov da se navedene izjave Ane Brnabić čitaju i u ovom drugom, ekonomskom kontekstu. Zašto se naši građani mole da se ne vraćaju u maticu upravo tada kad im je ugrožena elementarna egzistencija? Da li to njihov povratak i migracioni tokovi, osim slavljenja praznika i organizovanja života bez posla, imaju i nekog šireg uticaja na ekonomiju i društvo Srbije? Treba li država da učini još nešto, osim ovakvih molbi?

Ekonomski kontekst migracija Srbije

Hiljade državljana Srbije koji su otišli u inostranstvo svojim novčanim doznakama već godinama umnogome olakšava probleme nezaposlenosti i finansijskih deficita Srbije – oni oslobađaju radna mesta za one koji su ostali, pa tako pomažu vlasti da bude uspešna – zato što procenat nezaposlenih opada. I onima koji ostaju, a ne nađu posao, lakše je jer im emigranti u velikom broju slučajeva šalju novac, što je ponovo pogodno za vlast jer doznake umanjuju nezadovoljstvo stanovništva ekonomskim stanjem, pa tako istovremeno i otupljuju političku „oštricu“ nezadovoljnika.

Građani Srbije koji su ostali imaju različite koristi od doznaka, delom tako što mogu više da troše na robu široke potrošnje, a delom tako što pristigle devize mogu zaista korisno da se investiraju u razvoj lokalne ekonomije. U svetu se ekonomisti slažu, i pored različitih procena, da ekonomski efekat doznaka postoji – svaki poslati „migrodolar“ generiše dva do tri.[4] U tom smislu, nije novost da vlade država iz kojih migranti polaze razmišljaju o migracijama kao generatoru razvoja – redistribuciji prihoda, smanjenju siromaštva i ekonomskom rastu. Da i Srbija i na ovaj način stiče imidž „menadžera“ priliva sredstava iz inostranstva manje je poznato, ali za Srbiju su doznake itekako značajne – Srbija je već dugo na listi država koje imaju visoki udeo doznaka u BDP (bruto domaći proizvod): od oko 200 država u svetu, u 2009. godini prvi je po tom udelu bio Tadžikistan sa 35,1%, a Srbija je bila šesnaesta sa 12,6% udela, odmah iza BiH.[5] Da je ovo stalna karakteristika srpske ekonomije vidi se i strateškim analizama, a i po prošlogodišnjim medijskim napisima po kojima su godišnje doznake u Srbiju činile 15% bruto društvenog proizvoda.[6] Građanin Srbije koji je otišao na duži ili kraći rad u inostranstvo, slikovito rečeno, predstavlja nešto kao malu „naftnu bušotinu“ srpske ekonomije – iz nje „curi“ ili „kaplje“ tako da iz dijaspore putem novčanih doznaka godišnje stigne više od tri milijarde evra, a Srbija je na petom mestu u svetu po visini poslatog iznosa po glavi stanovnika.[7] Nije teško zaključiti da, ukoliko se poveća broj onih koji se u Srbiju vraćaju iz emigracije – kako dugoročno razmišlja Penev, a samo naizgled kratkoročno Brnabić – to Srbiju može da ostavi bez itekako značajnog priliva sredstava, pa tako i sa izuzetno važnim pitanjem vlasti u Srbiji – padom BDP-a. Jer, ukoliko BDP stagnira ili pada – nema prostora za rast kupovne moći, plata i penzija. Odnos prema emigraciji otuda ne odražava samo akutne politike spram pandemije, već i ekonomske procese dužeg trajanja kroz koje se očituje ukupna politika Republike Srbije. Poruka srpskim migrantima da se ne vraćaju zato se može čitati i kao poruka da kako-tako nastave sa svojim doznačavanjem i olakšavanjem vođenja politike u Srbiji – zdravstvene, ali i ekonomske. Ako je već tako, pitanje je da li Srbija osim ovakvih poruka čini još nešto da olakša emigrantima, pa tako i sebi? Do odgovora se može doći kad se stekne uvid u slične politike u svetu, i pogotovo poređenjem sa onima koji otvoreno podržavaju odlazak svojih građana u emigraciju – na primer, upravo Filipinima.

Politike svetskih migracija

Ujedinjene Nacije uopšte procenjuju da danas više od milijardu ljudi „glasa nogama“, migrirajući unutar svojih država ili preko međunarodnih granica. Milioni izbegavaju nasilje: rat, progone, kriminal i politički haos. Mnogo više njih, gušenih siromaštvom, traži ekonomsko olakšanje. Koreni kolosalnog aktuelnog novog svetskog egzodusa uključuju globalizovani tržišni sistem koji razdire mreže socijalne sigurnosti, zagađenjem poremećenu klimu, i ljudsku čežnju hranjenu instant-medijima.[8]

Svetska populacija sastoji se danas od preko 200 država, u svetu koji se još uvek deli na globalni Sever i globalni Jug. U 2016. godini jedna šestina svetske populacije živela je u 30 najbogatijih država, reprezentujući četiri petine globalnog bogatstva od oko 40 triliona US$ – pet šestina globalne populacije poseduje tek jednu petinu svetskog bogatstva. Ove ekonomske razlike su snažan podsticaj migracijama, što ponekad čak kreira očajničku želju među ljudima koji žive u zemljama niskog dohotka, vodeći ih ka preuzimanju migracionih rizika opasnih po život. Broj međunarodnih migranata je danas oko 350 miliona, a projekcije pre pandemije su bile takve da će između 2010-2050. oko 2,3 miliona ljudi godišnje kretati iz zemalja porekla, ali nije poznato u smeru kojih destinacija. U 2016. države sa najvećim udelom imigranata bile su: SAD (12,4% – 34.988.000), Ruska Federacija (9,2% – 13.259.000),[9] Nemačka (9% – 7.349.000), Ukrajina (14% – 6.947.000), Francuska (10,6% – 6.277.000), Indija (0,6% – 6.271.000), Saudijska Arabija (25,8% – 5.255.000), Australija (24,6% – 4.705.000).[10]

Pad nataliteta i populacije radne snage uzrokovan starenjem stanovništva u razvijenim ekonomijama vodi potražnji radne snage. Jedno od ključnih pitanja različitih državnih ekonomija zato jeste pitanje izdržavanja starog stanovništva i isplate penzija. Žak Atali, ekonomista i politički savetnik francuskog predsednika Fransoa Miterana, u svojim predviđanjima 2009. pisao je da „Težina finansiranja penzija aktivima biće sve neizdrživija: danas u Evropi svaki aktiv finansira već četvrtinu penzije. U 2050. će finansirati više od polovine. Da bi se održao aktuelni nivo aktiva po penzioneru, trebalo bi povećati poreze ili natalitet ili imigraciju. Zemlje koje budu odbijale strance doživeće pad stanovništva. One koje ih budu prihvatile doživeće promenu stanovništva. U okrilju Evropske unije osobe iz Afrike i njihovi potomci bi mogli 2025. da predstavljaju oko 20% stanovništva. Tada će 45% stanovništva Brisela biti sačinjeno od potomaka imigranata, poreklom iz islamskih zemalja i Afrike“.[11] Natalitet se teško može podići u svetu u kojem se istovremeno zahteva podizanje nivoa obrazovanja i gde posledično raste broj godina za stupanje u brak – za više potomstva nema vremena. Porezi odbijaju kapital, tako da se i ta opcija odbacuje. Kao alternativna rešenja  predlažu se ili povećanje tehničke efikasnosti (koje je opet teško izvesti ako nema kadrova), ili se kao potencijalno rešenje predlaže podizanje broja godina potrebnih za odlazak radnika u penziju – koliko je ovo rešenje takođe nepopularno vidi se po tome što je u državama koje su pribegle odlaganju odlaska u penziju to prošle godine redom izazvalo masovne proteste.[12] Iako mu se nemilo pribegava, ono što preostaje kao rešenje ipak jeste – imigracija.

Gde su Filipini?

Migracije se pokazuju kao pozitivne u tom smislu da olakšavaju državama sa manjkom radne snage, ali i državama sa viškom radne snage. Broj onih država koje imaju veliki broj nezaposlenih, pa tako i „višak stanovništva“ značajno preteže u odnosu na one kojima trebaju radnici. Međutim, čak i kad je nezaposlenost relativno niska „izvoz stanovništva“ se prepoznaje kao probitačan. Primer za takvu politiku jesu Filipini.

Filipini su država ostrvska, smeštena između Japana i Australije, sa oko 106 miliona stanovnika, od kojih je više od 10 miliona „prekomorskih“ Filipinaca – migranata. Zvanično, nešto manje od njih milion i po šalje doznake. Migracije Filipinaca počinju posle 1521, kada su bili zapošljavani na španskim brodovima, i iskrcavali se u lukama Severne i Srednje Amerike. U XX veku sledila su tri velika talasa emigracije, vodeći Filipine do jednog od najvećih svetskih „izvoznika radnika“. Promocija emigracije počela je oko 1974, kada je predsednik Ferinand Markos otpočeo izvoz nezaposlenih mladih iz ekonomije u stagnaciji. On je zaslužan za takozvanu „razvojnu diplomatiju“, koja je bila fokusirana na izvoz viška radne snage. Tri faktora koji su uticali na tadašnje tokove rada bili su: brzi rast stanovništva, neujednačen razvoj i prekomerna ponuda radne snage uz nezaposlenost. Rast stanovništva uticao je na prenaseljenost gradova, saobraćajne kolapse i pojavu divljih naselja, što je uticalo da se radnici iz provincije orijentišu na inostranstvo. Neujednačena raspodela populacije uticala je na povećanje industrijskog bogatstva u gradovima, a smanjenje poljoprivrednog prihodovanja u provincijama. Slabi kapaciteti ekonomije da apsorbuje radništvo su odlučujuće uticali na iseljavanje.

Godine 1995. Filipini su dobili zakon koji je regulisao status radnika migranata i prekomorskih Filipinaca. Zakon je imao za cilj „da postavi politike prekomorskog zapošljavanja i uspostavi više standarde zaštite i promocije blagostanja radnika migranata i njihovih porodica u nevolji“. Drugim rečima, trebalo je sačuvati dostojanstvo i osnovna ljudska prava Filipinaca. Mehanizmi koji su uspostavljeni odnosili su se na zaštitu Filipinaca od ilegalnog regrutovanja i zlostavljanja od strane poslodavaca. Filipinska vlada otuda vrši aktivnosti poput: prevencije ilegalnog zapošljavanja, tako što objavljuje podatke o uslovima zapošljavanja i migracija jednom mesečno u najtiražnijim novinama; pomaže migrante u nevolji preko posebnog fonda za slučaj rata, epidemije, prirodnih ili ljudskih katastrofa; uspostavlja Resursni centar za migrante radnike i prekomorske Filipince koji štiti prava radnika u državama domaćinima – uz savetovanje, pravnu pomoć, medicinske usluge, snalaženje posle dolaska, stanovanje i komunalne usluge, treninge, monitoring, itd; za povratnike uspostavlja smeštaj i monitoring centar za reintegraciju kreiranjem celoživotnih programa i promocijom njihovog lokalnog zapošljavanja.

Od 2001. Filipini preuzimaju još aktivniju ulogu, tako što od menadžera migracija prerastaju u aktivnog promotera koji uspostavlja trening programe i usklađuje lokalnu ponudu radništva sa vanjskom potražnjom, postajući globalni model.

Primer zaštite radnika u inostranstvu jeste poseta predsednika Filipina Rodriga Duertea Brunejima 2017. godine, kad je izdejstvovao minimalnu zaradu za filipinske radnike/ce kućne pomoći (Ullah and Haque 2020, 16). S druge strane, da su Filipini sve bliže vidi se po tome što je Srbiji susedna Hrvatska već prošle godine svoju potrebu za radnom snagom pokušala da reši upravo – Filipincima. U Zagrebu je sredinom 2019. godine boravila Elsa Villa, čelna osoba Filipinskog udruženja izvoznika usluga koje okuplja oko 300 licenciranih agencija za izvoz filipinske radne snage.[13] Ona je razgovarala o uslovima dolaska filipinskih radnika – dužini ugovora i godišnjeg odmora, minimalnoj plati itd. Ako uskoro u Hrvatskoj niknu filipinska naselja to neće biti za čuđenje, jer su Filipinci hrišćani, velikim delom Rimokatolici, tako da se kulturno mogu lako uklopiti u hrvatsko društvo. Osim toga, imaju vladu koja promoviše njihove interese. A Srbija?

Gde je Srbija?

Kad se uporedi Srbija u odnosu na druge države tada se vidi da je njena politika već duži niz godina delom sasvim „savremena“ – trend politike migracija i doznačavanja sličan je sa raznim drugim državama koje njihovi građani procenjuju kao pogodne za napuštanje.

Po podacima Ankete o  radnoj snazi RZS u Republici Srbiji je u periodu između 2008-2019. broj nezaposlenih varirao između 18,1% 2007, preko najveće nezaposlenosti od 24,6% 2012, pa do 13,3% 2018. godine.[14] Primećuje se da broj nezaposlenih opada u korelaciji sa brojem onih koji odlaze van države, ali vlast odbija da prihvati tu vezu.[15] Po podacima Svetske banke, sličan procenat udela doznaka u BDP-u kakav je prisutan u Srbiji sličan je upravo kod Filipina – dok je Srbija 2009. bila šesnaesta sa 12,6% udela doznaka u BDP-u – Filipini su bili osamnaesti sa 11,7%.[16] Dok Filipini imaju oko 10 miliona ljudi u emigraciji srpska dijaspora se procenjuje na između 3 i 4 miliona.[17]

Srbija Ustavom štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu i razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom. Zakon o dijaspori i Srbima u regionu donesen je 2009. godine.[18] Njime je definisano da se očuvanje, jačanje i ostvarivanje veza dijaspore i Srbije kao matične države ostvaruje „poboljšanjem položaja i zaštitom prava i interesa pripadnika dijaspore i Srba u regionu zaključivanjem dvostranih i višestranih međunarodnih sporazuma, u skladu sa najvišim međunarodnim standardima“, kao i „putem upotrebe, učenja, čuvanja i negovanja srpskog jezika i ćiriličkog pisma te čuvanja i negovanja srpskog kulturnog, etničkog, jezičkog i verskog identiteta“ i drugih aktivnosti. Prva aktivnost je nevidljiva, a druga preovlađujuća.

Zakon je predvideo da se jačanjem veza matice i dijaspore bavi ministarstvo nadležno za dijasporu. Odnose je trebalo da definiše Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore.[19] Ono što upada u oči jeste da Strategija konstatuje da „dijaspora predstavlja značajan faktor za ekonomiju i privredu matične države“,[20] pa država očekuje „bolju iskorišćenost kapaciteta dijaspore“,[21] u cilju podsticanja ekonomskog i privrednog razvoja Republike Srbije, podrške integracijama u EU i slično – ali ne predviđa da pojača svoje kapacitete i pojača ulogu servisa za dijasporu ni približno onome što nude Filipini. Naglasak kod nas jeste na očuvanju identiteta i iskorišćavanju dijaspore za državne ciljeve – zaštita države dakle, a ne zaštita emigranata.

Dnevnik Politika je prošle godine podsetio da je Srbija do početka druge decenije ovog veka imala Ministarstvo za dijasporu, „čiji je stručni  tim krstario po svetu, obilazio naše ljude, pomagao im u akcijama, podržavao svetosavske svetkovine, donosio kulturne sadržaje, aktivno učestvovao u edukaciji mladog naraštaja naše dijaspore“.[22] Umesto Ministarstva dijaspore, pri Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije postoji Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu.[23] Vesti koje se 22. oktobra 2020. nalaze na sajtu Uprave su sasvim u skladu sa identitetskom orijenticijom Strategije, pa imaju sledeće naslove: „Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave“; „Selaković: zaštita srpskih svetinja prioritet svih državnih organa, formiramo poseban tim“; „Obavezan PCR test za strane državljane“; „11. Konferencija srpskih organizacija regiona“, itd. Od usluga koje ova Uprava nudi tu su dve: upis u Evidenciju organizacija u dijaspori i evidenciju organizacija Srba u regionu, i Zahtev za pristup informacijama od javnog značaja. Politika Uprave orijentisana je na nabavku bukvara i udžbenika za decu u dijaspori.  

Zaključna razmatranja

Srbija je, slično kao i druge države, imala različite talase emigracije – neke ekonomske, a neke političke. Politički se odlazilo posle 45’, a onda tokom devedesetih. Pitanje je kojeg su karaktera migracije u poslednjoj deceniji? Očigledno je da postoji određena praktična kategorizacija dijaspore kako po odredištu i vremenu odlaska, tako i po ekonomskom „kapacitetu“. Ono što bismo mogli nazvati „stara“ emigracija ima značajniji status u odnosu na dijasporu nastalu raspadom SFRJ, a pogotovo u odnosu na one koji su otišli 90’ ili poslednjih decenija – „novu“ emigraciju. Stara emigracija je prepoznata kao ona koja je „kapacitet“, pa se njoj posvećuje više pažnje, dok se o novoj manje razmišlja, tj. izgleda da se čeka da se ona profiliše (ili obogati). Odnos prema dijaspori je u velikoj meri prepušten Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tako da je snažno orijentisan na njene interese, a zapostavljaju se „ovozemaljski“ interesi emigranata, pogotovo novih.

Da se država slabo brine o zaposlenima u inostranstvu, kao i o nezaposlenima u Srbiji, vidi se pregledom internet stranice Nacionalne službe za zapošljavanje, gde u rubrici „Dok tražite posao“ stoji stranica „Zapošljavanje državljana Republike Srbije u inostranstvu“, a gde stoji da „Nacionalna služba za zapošljavanje, u skladu sa odredbama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti («Službeni glasnik RS, broj 36/09), obavlja poslove posredovanja u zapošljavanju državljana Republike Srbije u inostranstvu. Postupak posredovanja uvek započinje na zahtev poslodavca. Zahtev poslodavca obavezno definiše uslove zapošljavanja, prava i obaveze poslodavca i radnika“.[24] Drugim rečima – Služba je pasivni akter, drastično različit od aktivnosti filipinskih organizacija.

Nemogućnost Srbije da se ispetlja iz svojih identitetsko-tradicionalističkih diskursa, uz sumnjivu podršku savremenijim i kreativnijim tokovima, upravo je jedan od razloga zašto mnogi danas odlaze, a mnogi odlaze toliko revoltirani da su rešeni da ne žele da očuvaju srpsku kulturu i identitet u inostranstvu – s čvrstom odlukom da oni, a njihova deca svakako – treba što pre postanu Nemci, Austrijanci, Šveđani, itd. Kroz državne akte koji definišu odnos prema emigraciji očituje se shvatanje srpskog emigranta kao nekog ko živi mnogo bolje od onih koji su ostali u Srbiji, pa kapacitete tog „bogatuna“ treba iskoristiti za poboljšanje stanja ovde. Nigde se ne vidi da se vodi briga o tome da li je neko od onih koji su otišli suočen sa nekim problemima, izložen lošem postupanju poslodavaca, osrednjoj ili nikakvoj socijalnoj zaštiti, da li se razboleo i slično. Ono što vide i za šta se bore filipinske vlasti – da njihov građanin ima dostojanstvo i ljudska prava koja treba štititi – Srbija izgleda propušta da vidi. U tom smislu – ukoliko državni organi Srbije ne promene institucije, retoriku i politiku – mnogi će poslušati poziv da ostanu u inostranstvu. Pa zato su i otišli.

Citati

Arnold, Martin, and Richard Milne. “EU labour market suffers record loss of 5.5m jobs.” Financial Times. 14 August 2020. https://www.ft.com/content/180775b9-38c1-4511-832f-c84eafe0abe5 (accessed October 15, 2020).

Atali, Žak. Kratka istorija budućnosti. Beograd: Arhipelag, 2010.

BIZLife. „Nezaposlenost pada jer LJUDI ODLAZE iz zemlje? “Pobijam taj trend kritizerstva”.“ BIZLife. 14 novembar 2019. https://www.bizlife.rs/sta-se-krije-iza-pada-nezaposlenosti-odlasci-ili-privredni-rast/ (poslednji pristup oktobar 22, 2020).

Chrisafis, Angelique. “France faces second day of travel chaos as strikes continue.” The Guardian. 6 Dec 2019. https://en.wikipedia.org/wiki/2019%E2%80%9320_French_pension_reform_strike#:~:text=A%20strike%20began%20on%205,proposed%20by%20President%20Emmanuel%20Macron.&text=The%20third%20is%20to%20%22improve,of%20many%20jobs%20in%20France. (accessed October 15, 2020).

Danas Online/ N1. „Hrvati poručili da neće da čekaju penziju do 67. godine.“ Danas. 20 Oktobar 2018. https://www.danas.rs/svet/hrvati-porucili-da-nece-da-cekaju-penziju-do-67-godine/ (poslednji pristup Oktobar 15, 2020).

EUROSTAT. “GDP down by 12.1% and employment down by 2.8% in the euro area.” EUROSTAT. 14 August 2020. https://ec.europa.eu/eurostat/documents/2995521/10545332/2-14082020-AP-EN.pdf/7f30c3cf-b2c9-98ad-3451-17fed0230b57 (accessed October 15, 2020).

—. “GDP down by 3.8% and employment down by 0.2% in the euro area.” EUROSTAT. 15 May 2020. https://ec.europa.eu/eurostat/documents/2995521/10294864/2-15052020-AP-EN.pdf/5a7ea909-e708-f3d3-8375-e2510298e1b8 (accessed October 15, 2020).

„Goran Penev: Srbija je postala zemlja staraca.“ Ujedinjeni granski sindikati “Nezavisnost”. 18. septembar 2020. https://nezavisnost.org/goran-penev-srbija-je-postala-zemlja-staraca/ (poslednji pristup oktobar 8, 2020).

Keveždi, Miroslav. „Migracioni mit u politici i praksi – snovi, razvoj i očajanje (AKM Ahsan Ullah • Md Shahidul Haque; The Migration Myth in Policy and Practice – Dreams, Development and Despair; Springer Nature Singapore, 2020, pp. 235) [rukopis].“ Interkulturalnost (Kulturni centar Vojvodine “Miloš Crnjanski”), n.d.

Marjanović, Gordana, / Vladimir Mihajlović. „Ključne determinante kvaliteta zaposlenosti u Republici Srbiji.“ U Institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja Republike Srbije, urednik Vlastimir Leković, & Petar Veselinović. Kragujevac: Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, 2019.

Milovan, Adriano. „’TISUĆE FILIPINACA ŽELI DOĆI U HRVATSKU I SPREMNI SU RADITI ZA 3400 KUNA’.“ Jutarnji. 21 lipanj 2019. https://novac.jutarnji.hr/novac/aktualno/tisuce-filipinaca-zeli-doci-u-hrvatsku-i-spremni-su-raditi-za-3400-kuna-9033116 (poslednji pristup oktobar 16, 2020).

MIP – Uprava za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu. 16 oktobar 2020. https://www.dijaspora.gov.rs (poslednji pristup oktobar 16, 2020).

„Najverovatnije će biti donete drastičnije mere. Naši državljani koji žive u inostranstvu nisu odgovorni, vratilo ih se 35 hiljada za dva dana.“ Nedeljnik. 17. mart 2020. https://www.nedeljnik.rs/najverovatnije-ce-biti-donete-drasticnije-mere-nasi-drzavljani-koji-zive-u-inostranstvu-nisu-odgovorni-vratilo-ih-se-35-hiljada-za-dva-dana/ (poslednji pristup oktobar 9, 2020).

Rackov, Nikola. „Ministarstvo za dijasporu.“ Politika. 19 februar 2019. http://www.politika.rs/sr/clanak/448194/Ministarstvo-za-dijasporu (poslednji pristup oktobar 15, 2020).

Ravenstein, Ernst George. “The Laws of Migration.” Journal of the Statistical Society of London (Wiley) 48, no. 2 (1885): 167-235.

Salopek, Paul. “A storyteller chronicles the mass migrations that define our age.” National Geographic. August 2019. https://www.nationalgeographic.com/culture/2019/07/paul-salopek-chronicles-the-mass-migrations-that-define-our-age-feature/ (accessed September 29, 2020).

„Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore.“ Paragraf. 2011. http://demo.paragraf.rs/demo/combined/Old/t/t2011_03/t03_0075.htm (poslednji pristup oktobar 20, 2020).

TANJUG. „Doznake iz inostranstva čine 15 odsto BDP-a u Srbiji.“ RTS. 19. septembar 2019. https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/3666672/doznake-iz-inostranstva-cine-15-odsto-bdp-a-u-srbiji.html (poslednji pristup oktobar 9, 2020).

Ullah, Ahsan, and Shahidul Haque. The Migration Myth in Policy and Practice – Dreams, Development and Despair. Springer Nature Singapore, 2020.

„Zapošljavanje državljana Republike Srbije u inostranstvu.“ Nacionalna služba za zapošljavanje. n.d. http://www.nsz.gov.rs/live/trazite-posao/dok-trazite-posao/programi/zapo_ljavanje_dr_avljana_republike_srbije_u_inostranstvu.cid523 (poslednji pristup oktobar 23, 2020).


[1] Vidi: (Goran Penev: Srbija je postala zemlja staraca 2020).

[2] Vidi: (Najverovatnije će biti donete drastičnije mere. Naši državljani koji žive u inostranstvu nisu odgovorni, vratilo ih se 35 hiljada za dva dana 2020).

[3] Vidi: (Arnold and Milne 2020, EUROSTAT 2020, EUROSTAT 2020).

[4] Vidi: (Ullah and Haque 2020, 14).

[5] Vidi: (Ullah and Haque 2020, 53).

[6] Vidi: (TANJUG 2019) i (Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore 2011).

[7] Vidi: (TANJUG 2019).

[8] Vidi: (Keveždi n.d., Salopek 2019).

[9] Nakon raspada SSSR unutrašnje migracije su reklasifikovane kao međunarodne.

[10] Vidi: (Ullah and Haque 2020, 10).

[11] Vidi: (Atali 2010, 117).

[12] Vidi primer Francuske, gde su protesti 2019. pokrenuti i zato što bi odlazak u penziju trebao da bude pomeren iza 62 godine (Chrisafis 2019). Pre toga, slični protesti su se odvijali u Hrvatskoj, gde je predviđen odlazak u penziju sa 67 godina (Danas Online/ N1 2018). Slično je i u drugim državama.

[13] Vidi: (Milovan 2019).

[14] Vidi: (Marjanović / Mihajlović 2019).

[15] „Premijerka Ana Brnabić podacima o rastu zaposlenosti želi da “pobije trend kritizerstva” da nezaposlenost pada jer ljudi odlaze iz zemlje. Mnogi ekonomisti, međutim, pobijaju premijerkino pobijanje“ (BIZLife 2019).

[16] Vidi: (Ullah and Haque 2020, 53).

[17] Vidi: (Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore 2011).

[18] Zakon o dijaspori i Srbima u regionu (“Sl. glasnik RS”, br. 88/2009).

[19] Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore (“Sl. glasnik RS”, br. 4/2011 i 14/2011).

[20] Vidi: (Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore 2011, 13).

[21] Vidi: (Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore 2011, 12).

[22] Vidi: (Rackov 2019)

[23] Vidi: (MIP – Uprava za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu 2020).

[24] Vidi: (Zapošljavanje državljana Republike Srbije u inostranstvu n.d.)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button
Close