Zatvoreno-otvoreno

Kultura globalnih gradova

“Stari” i “novi” gradovi

Koncept globalnog grada[1] postaje dominantna paradigma u promišljanju odnosa globalizacije i urbanizacije u onoj meri u kojoj raste broj megapolisa u svetu i u onoj meri u kojoj raste moć globalne komunikacije. U okviru ovog koncepta, gradovi se posmatraju kao mesta kristalizacije globalnog, mesta na kojima se ukrštaju odnosi između lokalnih i globalnih procesa. Štaviše, globalni gradovi, iz ove perspektive, počinju da se posmatraju, ne samo kao prostor u kojem se ukršaju ovi opšti društveni procesi, već i kao njihovi nosioci.

Fenomen globalnog grada se najpre pojavljuje u megalopolisima[2], gradovima koji imaju više od 8 miliona stanovnika. Do polovine 20. veka samo je jedan grad, Njujork, imao 10 miliona stanovnika. Do 1990. godine  bilo je 12 gradova koji su dostigli ovu veličinu, a 2015. godine taj broj je već bio 27. Dakle, jasno je da se radi o neprestanom porastu broja megalopolisa u kojima će živeti sve veći procenat urbanog stanovništva. Pri svemu tome, ovaj trend nije ekskluzivno vezan samo za razvijene zemlje. I u manje razvijenim delovima sveta takođe je primetno velika koncentracija stanovništva u megagradovima. Zapravo, istina je da broj megalopolisa brže raste u tzv. nerazvijenom delu sveta – već 1994. godine 16 od 22 megagrada bili su u manje razvijenim regionima i taj trend će se, prema svim projekcijama, nastaviti. Ukoliko bismo pokušali da napravimo kratku (i samim tim nepotpunu) evidenciju megalopolisa po kontinentima, slika bi bila sledeća: u Latinskoj Americi – Meksiko Siti, Sao Paolo, Buenos Aires i Rio de Žaneiro, u Severnoj Americi – Njujork i Los Anđeles, u Evropi – London, Pariz i Moskva, u Africi – Lagos, u Aziji – Delhi, Mumbaj, Džakarta, Daka, Hong Kong, Tokio, Šangaj, Osaka i Peking. U stvari, Tokio sa oko 30 miliona stanovnika u okviru metropolitenske oblasti već spada u kategoriju koju su urbanisti nazvali  metagradom (više od 20 miliona stanovnika),  ali će do 2020. godine tu granicu preći i Delhi, Mumbaj, Meksiko Siti, Sao Paolo, Njujork, Daka, Džakarta i Lagos.

Međutim, nije samo broj stanovnika važan. Ono što “nove”, globalne gradove suštinski razlikuje od “starih” je njihov odnos prema neposrednom okruženju. Rast globalnih gradova odvija se drugačijom logikom u odnosu na druge urbane centre, što neminovno proizvodi diskontinuitet u sopstvenom nacionalnom urbanom zaleđu. Gradovi bazirani na ovakvom modelu rasta postaju sve manje vezani za države kojima pripadaju i ostale gradove u urbanom nacionalnom sistemu. Njihovu strukturu ne formiraju više naslage prošlih komunikacija, njihova funkcija nije više definisana “iznutra”, već su dominantno okrenuti krugu drugih, sličnih globalnih gradova. Na to ukazuje i Manuel Kastels: “Globalni grad nije mjesto, nego proces; i to proces u kojemu su središta proizvodnje i potrošnje razvijenih usluga i njihova pomoćna lokalna društva povezana u svjetsku mrežu, uz istodobno smanjivanje povezanosti sa svojom unutrašnjošću, na temelju tokova informacija”.

Slabi, dakle, kauzalna veza između pripadnosti neposrednom političko-prostornom okruženju i pretenzija koje iz takve veze legitimno slede. U tom smislu, rast globalnog grada ne mora da doprinosi rastu celokupne države. Može se čak primetiti da u mnogim slučajevima postoji izvesna korelacija između rasta globalnih gradova i opadanja ostalih velikih industrijskih centara u nacionalnom okruženju. Dinamika neravnoteže je već više nego očigledna: prestali su da važe principi prostorne integracije koji su se odvijali u uslovima linearne komunikacije i masovne proizvodnje i potrošnje locirane u okviru nacionalnih teritorija. “Ono što megagradove čini novim urbanim oblikom”, zaključuje Kastels, “njihova je značajna osobina da su na globalnoj razini povezani, a lokalno, fizički i društveno, iskopčani”.

Ako uzmemo u obzir da su u velikim gradovima koncentrisani vodeći sektori globalnog kapitala ali, istovremeno, i rastući deo marginalizovane populacije – imigranti, siromašni, mase stanovnika u slamovima, onda možemo zaključiti da ti gradovi postaju prostor različitih vrsta konflikata i kontradikcija. Sukobi oko političkih, ekonomskih, pravnih, kulturnih pitanja smešteni u stvarnosti globalnih gradova mogu postati katalizator novih urbanih razvojnih procesa u vaninstitucionalnim ali i institucionalnim aspektima. Razmatrati ove gradove prema tim smernicama znači, pre svega, razmatrati mnoštvo zastupljenosti u tim ambijentima.

Pitanje koje ovakva situacija povlači za sobom je – kako dolazi do formiranja novih tipova kultura koje bivaju lokalizovane u ovim gradovima?

Naša pretpostavka je da globalni gradovi, kao prostori nove društvene kompleksnosti i kao heterotopije[3] “matičnih” kultura  predstavljaju: a) strateška mesta za konstruisanje novih dimenzija kulture, kao mesta u kojima se ovi novi zahtevi materijalizuju i dobijaju konkretan oblik, kroz inovativne kulturne/umetničke prakse, ali i kroz nove, nepotpuno formalizovane kulturne aktere, ali i b) mesta u kojima već postojeće kulturne institucije, muzeji, doživljavaju sopstvenu transformaciju, dramatično menjajući svoju funkciju.

Kulturne dimenzije globalnog grada

Ono što danas nastaje u smislu kulturnih praksi u globalnom gradu, u velikoj meri se razlikuje od onog što se dešavalo u velikim urbanim centrima tokom devetnaestog i dvadesetog veka. U gradovima ovog perioda nailazimo na skup procesa koji su, pre svega, bili u funkciji uspostavljanja čvrstih politika nacionalnih kulturnih identiteta. Veliki gradovi su bili centri proizvođenja nacionalnog identiteta koji se, zatim, linearno širio kroz “pripadajuće” društveno zaleđe.  Ono što je bilo karakteristično za ovaj tip grada je činjenica da su se na ovaj način konstituisale forme nacionalne kulture, te da je grad bio ključno mesto takvog političkog rada, ali  i da je velikim delom i sam bio konstituisan tim procesima.

Nakon istorijskog perioda u kojem je došlo do uspona nacionalne države i postavljanja okvira ključnih društvenih procesa na nacionalnom nivou, globalni grad je danas prostor u kojem se odvijaju strateške kulturne dinamike koje više nisu u saglasnosti sa nacionalnim programom. U tom smislu, globalni gradovi se javljaju kao heterotopije u odnosu na “matične kulture”, kao stvarna mesta koja su “svojevrsni protiv-rasporedi (…) svim onim realnim rasporedima koji se mogu pronaći unutar kulture istovremeno kao predstavljeni, osporeni i preokrenuti, mesta koja su izvan svih mesta, no čiji se položaj ipak da stvarno odrediti”. Globalni gradovi, kao kulturne heterotopije deluju subverzivno i u odnosu na percepcije i interpretacije sveta, na korpus znanja koja su društva imala o sebi. Iz takvog subverzivnog potencijala nužno sledi i mogućnost alternativnog, slobodnijeg, neobičnijeg sagledavanja društvenog i kulturnog prostora,  mogućnost oslobađanja stvaralačke imaginacije.

Globalni gradovi postaju tačke svojevrsnog samoreferencijalnog solipsizma, odnosno, postaju sistemi sa višim stepenom kompleksnosti od svoje okoline. Kompleksnost globalnog grada izražava se kao kompleksnost situacija u njemu, gde pluralizam tih situacija objektivno otežava bilo kakvo regulisanje kolektivnog delovanja, budući da se ne može pretpostaviti apriori zadata saglasnost, već se ta saglasnost uvek iznova, ad hoc, uspostavlja.  Teleološki sklop delova i celine se raspada u mnoštvo autonomnih podsistema što u izvesnoj meri hendikepira sistem koji stalno mora da uspostavlja stabilnost.

Da bi ovo postigli, globalni gradovi, kao sistemi, moraju da proizvedu i koriste opise svog sopstva; oni moraju, u najmanju ruku, da budu sposobni da primene unutar sistema razliku između sistema i okoline kao orijentaciju i kao princip proizvodnje informacija. Tako se, putem samoreferentne operacije, globalni grad diferencira od dotadašnje okoline, istovremeno artikulišći novi sistem, novu povezanost sa drugim svetskim urbanim centrima. Međutim, samoreferencija se ne može razumeti kao dovoljan uslov dekompozicije starog poretka.

Stvarni uslov mogućnosti ovog obrta krije se u intenziviranju/ubrzavanju društvenih odnosa/komunikacija na globalnom nivou i, usled toga, relativizaciji granica nacionalnih država, slabljenju njihovog suvereniteta i stvaranju snažnih nadnacionalnih, ali i regionalnih (prekograničnih) konekcija. Nadilaženje granica usled komunikacijske eksplozije, uz iskorenjivanje i deteritorijalizaciju, presudno utiče i na procese i tipove integracija. U pitanju je nemogućnost konstituisanja one vrste integracija koja je bila karakteristična za unitarne nacionalne države, odnosno, o nemoći da se izgradi identitet projektovan iz jednog centra. Drugim rečima, nacionalna država više ne može da igra ulogu ekskluzivnog kontrolora “poretka simboličnog značenja”.

Ovom emancipacijom procesa samopercepcije i samoidentifikacije, artikulisani su, na nadnacionalnom i subnacionalnom nivou, specifični oblici kolektivne diferencijacije – između ostalih i poistovećivanje sa globalnim kontekstom. Bujanje globalnih gradova se, u tom smislu, pojavljuje kao jedan od aspekata globalizacije. Ova promena otvara mogućnosti za novu kulturnu geografiju koja povezuje i nadnacionalne i subnacionalne prostore. S globalizacijom i digitalizacijom – i svim specifičnim elementima koje one donose takvim strateškim mestima – nastaje globalna kultura. Međutim, tu se ne radi o jednoj (zapadnoj?) kulturi koja se planetarno univerzalizuje već o posebnom tipu nedovršene, otvorene kulture čiji se akteri ne grupišu oko zajedničkih vrednosti, ciljeva, autoriteta ili ideologija.

Jer, globalna kultura nije produžetak moderne i ne deli sa njom ideal linearnog progresa. U stvari, globalna kultura više ukazuje na odsustvo bilo kakvog univerzalnog konteksta[4] ili središta, podsećajući na Internet – prisutna je svuda, ali nema univerzalno značenje, već je to više skup ličnih odgovora. Globalna kultura je organizovana po principu svi-svima – ne postoji ni središte ni margine. To omogućava akterima da, bez posrednika, učine vidljivim svoje aktivnosti i da ih prenesu svima onima koje smatraju pogodnim. Zapravo, globalna kultura postaje neka vrsta neutralne platforme i ne može se monopolizovati od strane bilo koje organizacije. Time se neposredno podstiče razmena i saradnja među jednakima, bez formalne hijerarhije i selekcije. Uključenost i vidljivost postaju novi imperativi globalne kulture. Time se dokida distinkcija između marginalnosti i vidljivosti. Marginalni u globalnim gradovima mogu postići “zastupljenost” i vidljivost, kako u odnosu na etablirane strukture moći, tako i vis-à-vis jedni drugih. Na taj način, globalni gradovi postaju autentični okviri posebnih i novih kulturnih praksi

Zaključak koji, dakle, izvlačimo iz ovog specifičnog sklopa je da sadašnja situacija u globalnim gradovima stvara ne samo nove strukture moći nego i otvara delatne i kreativne mogućnosti za nove tipove kulturnih aktera koji su dosada bili pritajeni, nevidljivi ili bez glasa. Ključni element leži u činjenici da lokalizacija strateških komponenti globalizacije u velikim gradovima znači da oni koji su do sada bili marginalizovani i isključeni iz institucionalnih tokova “visoke” kulture sada mogu iskoristiti nove forme globalizovane komunikacijske moći, tako da sve veći broj i sve veća raznolikost marginalnih u ovim gradovima poprimaju jasnu vidljivost.

Međutim, zanimljivo je osvetliti u kojim aspektima ova nova nova društvena kompleksnost, nova društvena dinamika, ima kreativan uticaj na već postojeću institucionalnu,  muzejsku infrastrukturu u globalnim gradovima. Zbog toga, u sledećem delu rada želimo da istaknemo uspostavljanje važnih transformacija u nekim institucionalnim domenima kulture. To se, pre svega, odnosi na instituciju muzeja.

Muzeji globalne kulture

Muzeji u globalnim gradovima postaju muzeji globalne kulture.  Nedavno su, podseća nas Hans Belting, direktori osamnaest velikih muzeja potpisali zajedničku deklaraciju u kojoj svoje institucije definišu kao”univerzalne muzeje, čija je misija da služe celom svetu, a ne pojedinim zemljama i narodima. Bez obzira na primedbe da se iza deklaracije krije namera da se zaštite zbirke nastale u doba kolonijalizma, nesumnjivo je da ovakvi dokumenti predstavljaju definisanje platformi na kojima će se promovisati globalno shvatanje kulture i umetnosti.

Muzeji, generalno, imaju intenciju da tematizuju određenu istorijsku naraciju, kao i da kanonizuju određene kulturne i umetničke vrednosti. Kanonizacija ne počiva na bilo kakvom objektivnom principu – ona je konstituisana na izvesnim strukturama, na specifičnim modusima i redukcijama kompleksnosti. U tom smislu, kosmopolitski karakter ostvaruje se jedino tako što muzeji postaju forum otvorenih debata[5], koje u današnjem globalizovanom svetu izmiču kontroli kulturnih aparata nacionalnih država. Ovakav oblik jedan je od modela kojima muzej, umesto da je utopija nacionalnog jedinstva, postaje heterotopija, palimpsest značenja koja se međusobno prepliću i nadopunjuju, postajući povod za razmišljanje i razgovor.

Stvaranje muzeja kao otvorenog foruma, koji polemiše sa sopstvenom modernističkom tradicijom i koji je istovremeno otvoren za svu raznorodnost sveta, pluralizam kultura i istinsku interkulturalnost, polazna je tačka za dekonstruisanje prevaziđenog modela u kojem je muzej, putem selekcionisanja određenih tema privilegovao određene dimenzije sveta života i diskvalifikovao neke druge, kao kulturno irelevantne ili marginalne. Naravno da ta selekcija nikada nije bila spontana već je bila snažno strukturisana datim poretkom. Drugim rečima, kultura je kroz sopstvene institucije (u ovom slučaju, muzeje), putem stabilizovanih kriterijuma selekcije kontrolisala proces društvene samoproizvodnje, pri čemu je krucijalnu ulogu imao horizont tradicije.

Jasno je da takve prakse danas predstavljaju prevaziđene koncepcije. Muzeji kao otvoreni forumi više imaju funkciju uvida u određene aspekte kulturnih zbivanja nego rekonstrukcije koja bi bilo šta zadržavala u “trajnom posedu”.  Taj uvid se vezuje za eksponiranje heterogenih identiteta, istovremeno odbacujući postojeće formalne istorijsko-umetničke analize dela i bilo kakve aspekte etničkog identiteta umetnika. Jednom rečju, post-tradicionalna osnova muzeja kao otvorenih foruma predstavlja neophodni uslov za praćenje putanje savremene kulture koja je nedvosmisleno interkulturalna i globalna. U pozadini svega toga, dakle, stoji uverenje o globalizovanom svetu koji se oblikuje u mreži planetarnih komunikacija, a rezultat je – globalni muzej za globalne građane.                                    

U tom smislu, ne bi trebalo potcenjivati ni ekonomski značaj muzejske infrastrukture. Uprkos sveukupnom sužavanju ovlašćenja države kroz deregulaciju i privatizaciju, muzejska infrastruktura u ovom slučaju igra važnu ulogu jer se dimenzije globalne kulture tek otkrivaju. Pomenimo samo ideju da kultura može biti pokretač ekonomije (čuveni Bilbao efekat), koja se vrtoglavo širi po celom svetu sa ciljem da se milijarde dolara ulažu u izgradnju novih ili renoviranje starih muzeja kako bi se pokrenuo ekonomski razvoj i poboljšala reputacija tih gradova[6]. Globalnoj umetnosti je, u izvesnoj meri, neophodno institucionalno prisustvo, kako bi se kreirali novi narativi i stvorila, nova, globalna umetnička publika. Takođe, globalni gradovi i njihovi muzeji biće nezaobilazni i u realizaciji projekata kao što su, na primer, “Brendiranje gradova putem kulture” ili “Izgradnja umetničkih gradova budućnosti”, pokrenutih na prvom Forumu globalne umetnosti održanom u Dubaiju 2007. godine.  

Hans Belting tvrdi da je suštinska karakteristika savremene kulture njen globalizam i aformalnost, odnosno, da forma nije,  kao što je nekad bila,  njena konstitutivna ravan. Ona je fluidna i služi se mnogim tehnikama i medijima, kako starim tako i novim. Ostaje, dakle, pitanje mogu li naša razmišljanja i naša sagledavanja muzeja uopšte i da budu drugačija ako smo već svesni dubokih promena do kojih je došlo u savremenoj kulturi?

Eksplozija interkulturalnosti

Okolnosti koje danas globalne gradove čine strateški važnim mestima svode se, dakle, na dva međusobno povezana procesa koji odražavaju velike transformacije koje destabilizuju i prevazilaze  prethodne  sisteme organizacije teritorije, politike i kulture. Jedan od tih procesa je kontinuirani porast stanovništva u ovim urbanim aglomeracijama, indukovan pre svega različitim oblicima migracija. Drugi je intenziviranje/ubrzavanje komunikacija na globalnom nivou i, samim tim, povezivanje udaljenih tačaka u realnom vremenu, relativizovanje ili, u najmanju ruku, slabljenje nacionalne države kao okvira društvenih i kulturnih procesa.

Posledice ovih procesa manifestuju se u fenomenu globalnih gradova, koji funkcionišu praktično nezavisno od svog neposrednog okruženja, kao svojevrsne heterotopije, tvoreći međusobno specifičnu mrežu i obezbeđujući uslove za stvaranje novih, specifičnih socijalnih i kulturnih dinamika i napetosti u njima, napetosti u kojima se rađaju nove i neočekivane forme mogućih kulturnih identiteta.

Specifične društvene dinamike koje karakterišu globalne gradove uzrokuju decentriranje i destabilizaciju postojećih poredaka i njihovih regulatornih i normativnih okvira. Upravo je visoki nivo koncentracije ovih novih dinamika u gradovima, uz efekat kritične mase, ono što proizvodi  kreativne reakcije i inovacije. Te dinamike nisu smeštene u onome što bismo mogli da nazovemo dubokim strukturama, jer upravo su one te koje su dislocirane ili promenjene, što, u krajnjoj liniji, otvara mogućnosti za pojavu novih kultura. Situirane su, pre svega, u vrlo specifičnim uslovima, prilikama, ograničenjima, potrebama, međudelovanjima, sporenjima i interesima. Aspekt koji je ovde važan je kompleksnost koja omogućava da se na tematskom horizontu pojave sve moguće teme. Ovakva kompleksnost stovremeno podrazumeva i mogućnost da se formiraju alternative, da se zadrži otvorenost za neočekivane promene. Nije, međutim, uvek jasno u kom pravcu će se promene odvijati i koliko je potrebno vremena da njihova pozitivnost postane evidentna.

Na koji način će se te nove forme manifestovati zavisiće od specifičnih projekata i praksi različitih aktera. U onoj meri u kojoj osećaj pripadnosti ovih aktera nije nužno definisan nacionalnim, možemo govoriti o mogućnosti globalne kulture koja bi, iako u suštini transnacionalna i interkulturalna, zapravo bila situirana u konkretnim lokalitetima globalnih gradova.

U svemu tome, uloga muzejske infrastrukture je evidentna: globalnoj kulturi je neophodno institucionalno prisustvo kako bi se kreirali novi narativi i stvorila nova, globalna publika. Stvaranje muzeja kao otvorenog foruma, koji nadilazi sopstvenu tradiciju i koji je istovremeno otvoren za svu raznorodnost sveta, pluralizam kultura i istinsku interkulturalnost, jeste neophodan korak ka artikulaciji promena koje će se dešavati (ili se već dešavaju) na globalnom nivou. Muzeji se grade kao aerodromi na kojima se očekuje dolazak globalne kulture. Samo u Šangaju je do 2010. godine izgrađeno stotinu muzeja. Takvi muzeji nemaju mnogo veze sa geografskim i istorijskim odrednicama, ne situiraju svoje sadržaje u prostoru i vremenu u smislu linearnog progresa zapadnog modernizma. Čak se u mnogim slučajevima termin “moderno” u nazivima muzejima zamenjuje terminom “savremeno”. U svakom slučaju, takvi muzeji nemaju previše veze sa prethodnim kulturnim iskustvima, već se otvaraju ka alternativnim pravcima, provocirajući i umetnike i publiku na kreativne i neočekivane reakcije.

 Fenomen ovih muzeja se na taj način pokazuje kao simptom specifične kulturne i društvene dinamike u okviru globalnih gradova. Njihova izrazita otvorenost svakodnevno se reprodukuje u mnoštvu nesputanih interakcija različitih aktera u kojima niko ne polaže pravo na relevantnost ili superiornost sopstvenog iskustva.  Ne radi se o tome da postoji neko unapred dato, oficijelno sankcionisanje na nivou tematskog horizonta. Naprotiv, ova izrazita egalitarnost i sloboda da se neometano prate sve mogućnosti upravo proističe iz beskrajne kompleksnosti sveta života globalnih gradova.

Globalni gradovi, takvi kakvi su, sa svojom prekomernošću, hiperprodukcijom i hiperakumulacijom prvi otvaraju jednu novu pozornicu za predstavljanje kultura koje izlaze iz orbita svojih “matičnih” okruženja. Ova emancipacija, ova interkulturalna eksplozija nezbežna je posledica raznovrsnosti i životnosti velikih urbanih aglomeracija, ali i ubedljivo svedočanstvo susreta kultura u kontekstu globalizacije. Ono što je sigurno je da globalna kultura  ne traži svoju putanju po unapred zacrtanim stazama ili bilo kakvim univerzalnim modelima. Uprkos pesimističkim očekivanjima, globalna kultura, zapravo, nigde neće izgledati isto.


[1] Tvorac koncepta globalnog grada je holandska teoretičarka Saskija Sasen.  Koncept je razvijen  pre svega u knjizi The Global City: New York, London, Tokyo,  ali i u mnogim kasnijim naučnim radovima ove autorke. Prema Sasen, globalni gradovi su proizvod destabilizacije prostorne hijerarhije centrirane u nacionalnim državama, odnosno, novih relacija između subnacionalnog, nacionalnog i globalnog.

[2] Karakteristike globalnog grada, međutim, mogu imati i manje urbane konglomeracije kao što su, na primer,  Dubai ili Sidnej

[3] Heterotopija je izvorno medicinski termin i označava neprirodan položaj nekog organa,  izmeštenog su iz svog prirodnog položaja, ili strano telo u organizmu. Mišel Fuko ga je koristio kao model za tumačenje fenomena umetnosti, arhitekture, stvarnog i imaginarnog prostora, ali i kao model za tumačenje odstupanja od vladajućeg poretka, uključujući i prostorni poredak.

[4] Semjuel Hantington čak smatra da je i sama modernizacija “odvojena od pozapadnjačenja i ne proizvodi ni univerzalnu civilizaciju u bilo kom značenjskom smislu ni pozapadnjačenja nezapadnih društava” (Hantington, 1998: 20)

[5] U Japanu su postali posebno popularni muzeji koji nemaju ni zbirke ni kustose – to su prostori u kojima sami lokalni umetnici organizuju izložbe.

[6] Posle sloma japanske ekonomije početkom devedesetih, lokalne vlasti su počele sa intenzivnom izgadnjom  muzeja kako bi oživele zamrle gadske centre.

Milorad Đurić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button
Close