Priče

Manjina / većina

Prema krvnim zrncima, ovde u Srbiji nikako ne pripadam poželjnoj grupi. Prema svojim mirovnjačkim uverenjima, ne bih bila poželjna nigde. Moj zavičaj je Gornje podunavlje, a moja domovina Dunav u svojoj dužini od 2840 km.

Teško mi je razumeti uskost, plitkost, ograničenost i glupost. Kao i obest i bezobrazluk. Znači, mnogo mi je teško!

Jer se iz uskosti, plitkosti, ograničenosti i gluposti, kao i iz obesti i bezobrazluka, upire prst krivice prema drugom i drugačijem, prema slabijem, nepoželjnijem, starijem, bespomoćnijem.
Ili prema prošlosti, komunistima, antifašistima.

Koliko košta da iz čistog ćefa povredimo nekoga? Da ga iskoristimo u situaciji ako je nama od koristi? Da ga gurnemo kad nam više ne treba?

Naročito su za tu igru poželjni “manjinci”. Ako nekoga od njih i samo potapšemo po ramenu, biće zadovoljni, ili ćemo biti barem samozadovoljni mi. Možda im nađemo prostor za objavu pesme, ili za čitavo knjižvno veče… i to je NEŠTO! A to što nema hlabe, nije bitno.

Zapravo, imamo problem sa neosetljivošću, bezosećajnošću, ravnodušnošću.

Photo: Vladimir Pavić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button
Close