Zatvoreno-otvoreno

Medijska samoregulacija: Kako prepoznati govor mržnje u štampanim i internetskim medijima i kako se boriti protiv njega

Priručnik za organizacije civilnog društva

Priredio: Nedim Sejdinović

Uvodne napomene

Neupitno je da mediji i medijski profesionalci imaju snažan uticaj na društvene, političke, pa i bezbednosne prilike, te da stvaraju atmosferu koja je pogodna ili nepogodna za ostvarivanje ili urušavanje ljudskih prava u svom okruženju. Mnogi primeri iz prošlosti, ali na žalost i naša stvarnost i neposredna prošlost, pokazuju da oni mogu imati izuzetno snažan uticaj na ugrožavanje prava određenih (neprivilegovanih) grupa i pojedinaca, jačanje radikalizma, (nasilnog) ekstremizma i, uopšte, na porast društvene nepravde. Ustav, zakoni, podzakonska akta, ali i međunarodne konvencije konstatuju da svako ima pravo na slobodu izražavanja, odnosno garantuju medijske slobode, ali i izričito navode da te slobode sa sobom povlače prava i odgovornosti, te da se mogu ograničiti i usloviti u cilju zaštite bezbednosti, sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja i morala, kao i zaštite ugleda i prava drugih. Zakonska i podzakonska akta, ali i samoregulatorni mehanizmi predviđaju razne oblike zaštite od govora mržnje u javnom diskursu, a podsetimo da i Ustav Srbije u članu 49 zabranjuje svako izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koja je deo našeg pravosudnog sistema i koja je oslonjena na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, povlači veoma fine, nijansirane linije između slobode izražavanja i odgovornosti medija i novinara, a procesi koji se vode na njemu veoma često su inspirisani govorom mržnje i nemogućnosti nacionalnog pravosuđa da se sa njim izbori na neadekvatan način. Ta praksa – osim što može da budu važan argument u medijskim sudskim procesima – često se inkorporira i u zakonska akta država članica Saveta Evrope, ali i iščitava kao sklop svojevrsnih etičkih smernica za medijske profesionalce.

Većina demokratskih zemalja obezbeđuje zaštitne mehanizme za slobodu govora, ali istovremeno štiti društvo od njene zloupotrebe. Protiv te zloupotrebe može se boriti ostvarenjem zakonskih prava putem domaćih sudova ili Evropskog suda za ljudska prava, ukoliko su iscrpljena sva domaća pravna sredstva. Za efikasnije poštovanje zakona i podzakonskih akata u sferi elektronskih medija zadužena su nezavisna regulatorna tela, kakvo je u Srbiji Regulatorno telo za elektronske medije (REM), koje je do promene medijskih zakona 2014. godine nosilo naziva Republička radiodifuzna agencija (RRA). Ovo telo je osnovano radi delotvornog sprovođenja medijske politike, razvoja medijskih usluga, zaštite i razvoja slobode mišljenja i izražavanja, ali i – možda i pre svega – radi zaštite interesa javnosti i zaštite korisnika elektronskih medijskih usluga u oblasti ljudskih i manjinskih prava. Svako može, bilo pojedinac, bilo organizacija ili institucija, da podnese prijavu REM-u (na njihovom sajtu) ukoliko proceni da je neki elektronski medij (televizijska ili radijska stanica) svojim sadržajima vređao ili ugrozio njihov lični interes ili pravo, kao i opšti interes, u koji svakako spadaju i prava neprivilegovanih grupa. Na žalost, ovo nezavisno regulatorno telo u današnjim političkim okolnostima potpuno je neefikasno, te ne reaguje i ne sankcioniše brojna kršenja zakonskih i podzakonskih akata.
Podsetimo da je REM 2015. usvojio podzakonski akt, odnosno Pravilnik o zaštiti ljudskih prava u oblasti pružanja medijskih usluga, u kojem definiše pravo na istinito, potpuno i blagovremeno informisanje, zaštitu dostojanstva ličnosti, prava na privatnost i pretpostavku nevinosti, kao i slobodu misli, savesti i veroispovesti. U Pravilniku se navodi da su prilikom proizvodnje i emitovanja programskih sadržaja emiteri dužni da poštuju ljudska prava korisnika medijskih usluga, učesnika u programu ili lica na koje se odnosi objavljena informacija.

Predmet našeg interesovanja je, međutim, medijska samoregulacija, koja je oslonjena na novinarski etički kodeks, i čiji je cilj da se u sadejstvu novinarskih udruženja, medijskih asocijacija, medija i organazija civilnog društva unapredi medijska scena pojedine zemlje, u raznim oblastima, pa i u oblastima zaštite ljudskih i manjinskih prava. Samoregulacija u različitim zemljama je internim aktima različito definisana, pa negde samoregulatorna tela imaju mogućnost da izriču i novčane kazne onim medijima i novinarima koji krše novinarski kodeks. U drugim zemljama, među kojima se nalazi i Srbija, ono se oslanja na javno reagovanje, odnosno na javno ukazivanje na medije i pojedince koji krše novinarski kodeks, u nadi da će tako doprineti stvaranju boljeg medijskog okruženja. U nekim zemljama samoregulatorna rela imaju nadležnosti i u sferi elektronskih medija, dok u drugim, kao kod nas, predmet njihovog interesovanja jesu samo štampani i internetski mediji, kao i novinske agencije. U Srbiji se samoregulatorno telo zove Savet za štampu, a ono štiti Kodeks novinara Srbije, kojeg su usvojila najveća novinarska udruženja u Srbiji – Nezavisno udruženje novinara Srbije i Udruženje novinara Srbije.

Savet za štampu je nezavisno, samoregulatorno telo koje okuplja izdavače, vlasnike štampanih i onlajn medija i profesionalne novinare. Osnovan je da bi pratio poštovanje Kodeksa novinara Srbije u štampanim i onlajn medijima i rešavao žalbe pojedinaca, organizacija i institucija na sadržaje štampanih medija. U nadležnosti Saveta je i medijacija između oštećenih pojedinaca, odnosno institucija, i redakcija, kao i iznošenje javnih opomena za kršenje etičkih standarda utvrđenih Kodeksom novinara Srbije. Iako je dosadašnja praksa Saveta za štampu uglavnom pozitivna, jasno je da ono nije imalo mnogo uspeha u kreiranju bolje medijske scene, koju karakterišu svakodnevna i brojna kršenja etičkih normi i standarda. Razlog za to se krije u skromnim nadležnostima ovog tela, ali i nemogućnosti da njegov rad dopre do većeg broja građana. Razlog za to se nalazi i u niskom nivou medijske pismenosti kod građana Srbije, odnosno u nedovoljnoj svesti o značaju poštovanja profesionalnih i etičkih pravila profesije.

Priručnik u celosti možete pogledati u pdf formatu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button
Close