Priče

Ne pripadamo nigde…

Kao mala devojčica, dosta često sam čula od roditelja “Uči sine, pogotovo slovački, naš maternji jezik, kako bi mogla otići studirati u Slovačku, jer ionako ne znamo dokle ćemo moći tu ostati, možda nas pošalju nazad za Slovačku, peške i sa jednim sedvičem za svakog pojedinca naše nacionalne manjine.”

Posle srednje škole sam najpre odlučila studirati Filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Prijemni sam imala na slovačkom jeziku, jer sam imala na to pravo. Naravno, imala sam svog ličnog prevodioca, kojeg mi je dodelio valjda fakultet. Na usmenom delu prijemnog ispita, profesor je zaustavio prevodioca i rekao mu da me sve razume. Upala sam na budžet. Tu počinju problemi. Pošto sam i osnovnu i srednju školu pohadjala na slovačkom jeziku, nikako se nisam mogla uklopiti u novu sredinu. Naglasak imam i dan danas. Naravno, zbog lične frustracije, odlučujem da batalim filozofiju i odlazim da studiram u Slovačku. U Srbiji sam Slovakinja, u Slovačkoj sam Srpkinja. Ne postoji drugačija etiketa. Posle studija se vraćam i nailazim na milion problema koje se tiču naše manjine. Pošto je glavna sfera mog zanimanja umetnost, saznajem, da se naša, slovačka umetnost skoro uopšte ne finansira. Teže je naći posao. Sve više i više roditelja upisuju svoju slovačku decu u srpska odeljenja kako bi im bilo posle lakše živeti. Ubedjena sam da većinski narod ni ne zna koliko slovačkih pisaca ima u Vojvodini, koliko ima likovnih umetnika, glumaca, reditelja. Sve više Slovaka dobrovoljno odlazi iz Srbije, jer tu ne mogu sebi ništa pronaći. Jer smo Slovaci. U Slovačkoj smo Srbijanci. A svi veoma dobro znamo kakve predrasude postoje u vezi Srba. Ako bih morala nekako nazvati, nas vojvodjanske Slovake, nazvala bih nas beskućnicima. Jednostavno, ne pripadamo nigde.   

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button
Close