Zatvoreno-otvoreno

Od predrasuda do patrola

Proizvodnja mržnje

“Znate, ima Enta  i Enta. Ima Enta koji izgledaju kao Enti, a Enti su; a ima i onih Enta koji izgledaju kao Enti – i takođe su Enti.”

Dž. R. R. Tolkin, DVE KULE

Zamislimo trg sa velikom pešačkom zonom u centru Kikinde. Lep dan, mnogo ljudi je izišlo u šetnju. Mlad otac s malom devojčicom stoji na ivici trga i razgovara sa svojim prijateljima ili rođacima. Devojčica juri loptu. Lopta stiže do grupe od nekoliko migranata. Jedan od njih, mladić, vraća loptu devojčici – i tom prilikom joj prilazi blizu. Otac reaguje, pravi scenu, napada grupu migranata, čitava uzbuna nastaje u inače apatičnom gradu. Dolazi policija, legitimiše sve prisutne, ali, na očaj zabrinutog oca, ne zatvara migrante, nego podnosi prekršajnu prijavu – protiv njega. Pisale su o tome i “Kikindske”, lokalno glasilo, apelujući da se ne širi panika, da se ništa loše nije dogodilo, ni devojčici ni bilo kome od “domaćih”, osim tate koji je popio prekršajnu, ali, džaba priče, neproverena glasina otišla je u etar brzinom kojom je ni radio ne bi preneo. Svi su “znali” sve: da je migrant uhvatio devojčicu, da ju je uzeo u naručje i poneo te da su njegovi drugovi napali oca kad je pokušao da odbrani svoje dete. Zgražavanja i užasnutog coktanja bilo je u izobilju; društvene mreže preplavljene su komentarima kako, eto, otac ne sme da zaštiti svoje dete od migranata jer će ispasti da je on kriv, da je na ovaj način već nestalo na stotine možda i na hiljade devojčica etc. U običnu, stvarnu, jednostavno dokazanu i dokazivu istinu – da se ništa strašno nije dogodilo – nije verovala i ni danas ne veruje velika većina, iako su od “incidenta” prošli meseci. I, zanimljivo, otac i devojčica su mađarske nacionalnosti, koja u Kikindi obuhvata manje od 14% stanovništva. Većinski narod, tradicionalno sumnjičav prema svima koji nisu Srbi, listom je stao uz “napadnutog” oca, odajući mu priznanje i podršku – protiv migranata.  Ljudi pristigli iz Sirije, Afganistana, Irana, Iraka, Bangladeša i ko zna odakle u potrazi za normalnim životom u Nemačkoj ili nekoj drugoj državi boljeg standarda postali su najveći problem ovdašnjeg stanovništva, nije to ni siromaštvo, ni nezaposlenost, ni odlazak mladih i ne samo mladih na rad u dalekim zemljama, nije politika, nisu male penzije ni katastrofalno veliki troškovi života, stanovanja i ishrane. Migranti su ujedinili manjine i većine, mlade i stare, vere, nacije, bogate i siromašne – protiv sebe. Čak i Romi, srazmerno vrlo malo zastupljeni u javnom i političkom životu Kikinde, dobijaju sve poene, pohvale i ovacije kad napišu komentar protiv migranata na društvenim mrežama ili se angažuju na protestima protiv migranata. Od tog trenutka, stiču tretman kakav većinski narod nudi, ravnopravno, svima koji su krenuli u hajku na ljude koje je nevolja ovamo donela.

Prosečan Kikinđanin ili Kikinđanka zamera migrantima sledeće:

  1. Što su uopšte ovde. “Šta su došli kod nas, što nisu ostali da brane svoju zemlju”, “Zašto su se naselili baš ovde, a ne u Saudijskoj Arabiji”, “Pametne države ih ne primaju, eno Mađarska, Hrvatska, Crna Gora, niko ih ne prima, jedino smo mi dobri”.
  2. Što izgledaju tako kako izgledaju. “Kad vidim te njihove crne face, lepo mi nije dobro”, “To je druga rasa, ne liči na nas”, pa, dakle, ne treba ni da bude ovde. Kažu ljudi koji, po Dvornikoviću, predstavljaju potpunu mešavinu svih “rasa” koje su ikad živele u ovom delu sveta.
  3. Što se kreću po gradu. “Idu u grupama, najmanje petoro, strah me je kad ih vidim”, “Nije mi svejedno kad prođu pored mene, zna se da otimaju i ubijaju žene”, “Kako ih ne zatvore u neki logor da ih ne viđamo i da nam ne prljaju grad”.  Kikindu inače ni najbolji lažov ne bi mogao da nazove čistim gradom sa ekološki svesnim građanima i ta pojava datira decenijama pre pojave migranata. Inače, od 32 žene ubijene u Srbiji 2019. godine nijednu nije ubio migrant, pale su isključivo kao žrtve svojih domicilnih muževa, momaka i bivših partnera. O svakovrsnom nasilju prema ženama, koga je pun javni prostor, korisnici društvenih mreža pišu podrugljive i mizogine komentare, a institucije ili ne prepoznaju problem ili im ne pada na pamet da ga rešavaju. Međutim, kad se po društvenim mrežama pronese glas da je migrant ošamario, vređao, pokušao da siluje “našu” ženu – odjednom su svi spremni da ga ubiju, kastriraju, živog zakopaju, spale na trgu u centru Kikinde, mašta je zaista nepresušna kad treba učiniti neko zlo. Kao da je nasilje ovdašnjih muškaraca prema ženama potpuno u redu a nasilje migranta – nešto drugo. Licemerje na zavidnoj visini.
  4. Što rade bilo šta što rade. Ako prolaze gradom, zašto prolaze gradom? Ako idu po centru, kud su baš po centru našli da idu (a ne poznaju grad)? Ako kupuju namirnice u velikim marketima, čim se pojave, odmah se ceo red preseli na drugu kasu (a ponekad i kasir ili kasirka nekuda nestanu). Ulazim u lokal gde obično pijem kafu sa drugaricama i ustanovim da je, mimo svakog običaja, potpuno prazan. Razlog? Trojica momaka migranata sede za jednim stolom. Konobar pokušava da se sporazume sa njima, teško je reći ko od njih četvorice gore govori engleski, ali, dogovorili su se nekako, gosti su naručili palačinke. Sprovodim mali socioantropološki eksperiment, sedim, pijem kafu i gledam kako se vrata lokala otvaraju s vremena na vreme, pa, ko god zaviri, nestane u vidu lastinog repa čim vidi migrante.
  5. Što su došli da sprovedu ništa manje nego džihad. “To su odrasli, vojno sposobni muškarci, nema žena, nema dece”. “Oni su došli da nam nametnu svoju veru, uskoro nas neće biti”, “Sagradiće džamiju u Kikindi, useliće se u naše kuće a država im daje pare” etc. U Kikindi je svojevremeno postojala džamija od koje nije ostao ni kamen na kamenu čim su hrišćani ponovo preuzeli teritorije. Sumnjam da iko od migrantskog stanovništva zna za ovaj podatak niti ga zanima. Inače, videla sam uz migrante i žene, mlađe i starije, i decu. Uostalom, da li smo baš sigurni da se pod jaknom sa kapuljačom navučenom do očiju po hladnoći ne krije devojka, a ne vojno sposoban momak migrant? I da se ta devojka upravo tako zabradila da bi se zaštitila od neljubazne sredine u koju je dospela? Nekoliko migrantske dece pohađa osnovne i srednje škole u Kikindi i to nije lišeno problema. Dve žene sam uputila u tržni centar i asistirala im pri kupovini jabuka, luka, nara, pirinča i drugih namirnica za pripremu ručka. Ovo pričam gde god stignem, ali, niko ne sluša. Više povratnih informacija imala bih da govorim zidu. O nasilju nad migrantkinjama, o patnjama žena koje su krenule na neizvestan i opasan put prema zemljama boljeg standarda po pravilu, nema ni reči, iako su ga mnoge od njih nesumnjivo doživele kao što je sigurno i provereno da su mnoge od njih i kosti ostavile u stranim državama, naročito kad je trebalo preći more.   
  6. Što koriste prevoz, autobuse i taksi vozila. U autobuse ih puštaju samo na zadnja vrata i odvajaju ih od domicilnog stanovništva, s obrazloženjem da je to “zbog mirisa”. Migrant koji nema gde da se okupa svakako neće mirisati kao ruža, ali, ni domicilno stanovništvo ne miriše ništa bolje kad se ne pere, kad ne koristi dezodorans niti pastu za zube a obožava pečene paprike s belim lukom.

Republikanska stranka organizovala je 27. februara u  Kikindi okupljanje protiv migranata pozivajući građane (ne i građanke, one se verovatno podrazumevaju da učestvuju tamo gde njihovim muškarcima odgovara) “bez obzira na veroispovest i stranačno opredeljenje” da se okupe pod sloganima “Stop nasilju migranata” i “Stop imigracionim centrima”. Nedavno je puštena “buva” (neproverena glasina tj. obična izmišljotina) da će upravo u Kikindi biti smešten ogroman broj migranata, od 6000 do neverovatnih 100.000 i, kako izgleda, dobar deo stanovništva veruje u to. Pojedinačni upadi migranata u prazne kuće u Kikindi i obližnjem Mokrinu svakako samo još pojačavaju strah do panike. Društvene mreže se usijavaju od zapaljivih komentara. Mokrinčani, muževi i očevi, već se organizuju, po ugledu na “beogradske patrole”  i naveliko daju izjave kako “brane svoju zemlju, svoje kuće, svoje žene i decu”. Kako neke od patroldžija poznajem dovoljno da znam kako su im žene i deca pobegla od nasilnih muževa /očeva, nerado zamišljam šta bi mogli da učine kad se suoče s migrantima. Niko ne pomišlja da ljude negde smesti, da im obezbedi hranu i toplu odeću koju nemaju, nijedne akcije za pomoć migrantima nema ni u najavi, samo izrazi želje za progonom drugih, drugačijih i onih u nevolji. Svakako je lakše napraviti problem nego ga rešavati.

Antimigrantski miting je propao iako su društvene mreže “gorele”: tog dana na trgu u centru okupilo se svega tridesetak ljudi. Najavljuju se novi mitinzi i savršeno je nejasno kako će se situacija dalje razvijati. Ne izgleda da će problem nekako nestati a pozivi na dobru volju I retki primeri Kikinđanki koje su u sopstvenoj organizaciji obezbedile obuću ili odeću nekom migrant nailaze samo na zubate jezike gneva I mržnje. Neobično je to u sredini gde bukvalno svaka porodica ima u svojoj istoriji bar jedno iskustvo migriranja odnekud, ljudi kao da su zaboraviti sve seobe, izbeglištva i bežanije u susretu sa aktuelnom migracijom koja će, nema sumnje, izmeniti Kikindu i Kikinđane – bilo u smislu da će došljake prihvatiti kao i sve pre njih ili i dalje nastojati da im zagorča život i oteža put.

Gordana Perunović Fijat   

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button
Close