Zatvoreno-otvoreno

Pogled iza zavese

Interkulturalni putopis

Napasajući o svom trošku oči u prelepom gradu Istanbulu, sa zadovoljstvom sam se obračunala sa nekoliko svojih pogrešnih predubeđenja. Još se oporavljam od kulturološkog šoka i to u pozitivnom smislu. Ko zamišlja da je „carski grad Stambol“ neka opskurna varošica, neuredna i opasna, nešto slično pančevačkom buvljaku samo  veće – može odmah da menja mišljenje. Prvo, Istanbul je megalopolis: ima stanovnika koliko dve Srbije i svakog dana se doseljava novo stanovništvo. Čist je i uredan toliko da to izaziva nepodeljenu – zavist. Komunalna infrastruktura – na nivou kakav mi ovde možemo samo da sanjamo. Putevi dobri, vode ima i može da se pije, na sve strane se gradi nešto novo, sve neki oblakoderi od 36 spratova (brojala sam), tržni centri, poslovni prostori, a sve, na +38 stepeni, još i čisto i pometeno. Niko ne baca otpatke niti na bilo koji način ruži izgled mesta u kome živi. Nema buke, osim zvuka automobila. Pre polaska na put čula sam priču kako je u Istanbulu saobraćaj haotičan. I jeste, samo na način koji zaista nisam očekivala. Na ogromnim kilometarski dugim avenijama, u čitavim delovima velikog grada nema nijednog semafora niti pešačkog prelaza. Pa kako onda ljudi da pređu ulicu? E to je ono najčudnije: pešak treba samo da krene preko kolovoza, sva vozila usporavaju da bi ga propustila. To im nije teško, jer uopšte ne voze brzo. Istanbul je inače grad sa najmanje saobraćajnih nesreća i najmanje postradalih pešaka u regionu. Ljudi govore uobičajenim tonom, bez vike.  Hrana odlična, pripremljena tako da ne optereti organizam na vrućini a da pritom zasiti ne samo želudac nego i sva čula. Čuveni su turski slatkiši sa mnogo lešnika, oraha i pistaća, na prvom mestu ratluk. Nisam obožavateljka ratluka: kod nas se pod ovim imenom prodaje masa od ukuvanog šećera i vode, žućkaste ili ružičaste boje koja treba da imitira ružu, pa sam bila sumnjičava. Međutim, posle samo jednog zalogaja divnog istanbulskog ratluka sa zelenim pistaćima, bila sam spremna da menjam mišljenje i prehrambene navike. Ode još jedna predrasuda u nepovrat. Zelenilo se pažljivo neguje i redovno zaliva, spomenici i ostale istorijske znamenitosti se brižno čuvaju a turisti su rado viđeni – mnogo ovdašnjih navika i starih običaja čuva se samo zbog toga što su zanimljivi putnicima sa svih strana sveta. Obilazeći muzeje i džamije u centru evropskog dela grada Istanbula, zapazila sam da su muškarci odeveni kao i kod nas, u majice i lake letnje pantalone, ili pak u klasično odelo s kravatom, u zavisnosti od prilike; u ženskoj nošnji, vide se drastičnije razlike koje ću pokušati da opišem, bez namere se upuštam u razlike između nikaba, hidžaba, burke, čadora, vela, feredže, zara i marame. Prolaznice u Istanbulu uklapale su se u po jednu od navedenih varijanti:

  1. žena je odevena kako bi se obukla i Kikinđanka na velikoj vrućini – majice, bretelice, lake haljinice, suknje ili pantalone. Kosa otkrivena.
  2. isto kao u varijanti pod 1., samo je glava pokrivena velikom maramom, neretko od svile ili neke druge fine tkanine – idealna varijanta kad na vrućini frizura ne liči ni na šta.
  3. žena je obučena kako bi se obukla i Kikinđanka, ali u novembru, a ne usred jula: na

glavi marama, na telu odeća dugih rukava, preko svega još i balon mantil do zemlje, beo, roze ili crne boje, a na nogama duboke cipele.

  • žena je uvijena u velik komad tkanine živih  boja, pokrivene kose, samo se lice

vidi i šake vire iz svih onih namotaja pamučnog ili svilenog materijala.

  • žena je uvijena u slojeve crne tkanine, marama stegnuta oko glave, uglavnom crna ili ponekad bela. Lice se vidi donekle, šake manje – više.
  • žena je u crnoj opravi od finog muslina ili svile, slojevitoj, sa pokrivalom na glavi koje sakriva bukvalno sve, samo se oči vide kroz četvrtasti obrubljeni prorez manji od prosečnih naočara. U ovoj kategoriji viđala sam predivne elegantne odore, od kojih su neke po rubovima izvezene srebrnim ili zlatnim koncem, perlama ili Swarovski kristalima i dragim kamenjem (a Swarovski kristal poznam čim ga vidim, kao i drago kamenje!). Nema sumnje da je i ta odeća – firmirana, da je neko proizvodi baš takvu, i upravo za kategoriju kupaca koja vozi najskuplje automobile i nosi najskuplju obuću koja tu i tamo izviri ispod svih onih crnih skuta. Čak su i šake prekrivene – crnim čipkanim rukavicama. Na plus trideset osam.
  • isto kao u varijanti 6., samo je i onaj prorez na očima premrežen crnom poluprovidnom tkaninom. Žena i bukvalno gleda svet kroz zavesu.

A mi iz Kikinde smo gledale i gledale i čudom se čudile i pomalo se pitale: kako te žene obavljaju svoje svakidašnje poslove? Kako žive? Da li je ta odeća udobna? Da li je u njoj možda manje toplo, jer mi smo se cedile k’o sunđeri na jakoj vrućini. Da li ta odeća pokazuje neke statusne razlike, da li je drugačija za devojke i udate žene? Da li se razlikuje od zemlje do zemlje, u gradu i selu? Kako žene jedu kad nose ta pokrivala preko lica? Odgovor: isto kao i mi, samo podignu onaj deo tkanine koji im pokriva lice. Na isti način i puše: podignu veo, zapale cigaretu, povuku dim, pa spuste veo dok pridržavaju cigaretu prstima. Onda opet podignu veo, pa povuku sledeći dim. I ono što nas najviše zanima: da li je u pitanju moda, običaj ili obaveza i ako je u pitanju obaveza, koliko je stroga? Ljubazni domaćini objašnjavali su nam da su tako pokrivene žene – turistkinje kao i mi, samo iz zemalja gde je pokrivanje obavezno. Činjenica je da smo mi žene spremne da od sebe napravimo svašta zbog muškaraca, odeća je tu najmanji problem; kad napišem „spremne da od sebe napravimo svašta zbog muškaraca“, ne mislim samo na privlačenje pažnje muškaraca, nego i na pokušaje da se žena zaštiti od njih: ima država u kojima žena rizikuje bukvalno živu glavu ako se pojavi nepokrivena na ulici. Ovaj običaj je jamačno veoma star, prema nekim izvorima stariji od islama, može biti i od celog patrijarhata. U oblastima gde je ekstremno toplo, a pesak leti na sve strane – verovatno je nastao iz praktičnih razloga. Tamo gde je, naprotiv, hladno – pokrivanje se podrazumeva kao zaštita od hladnoće. I mi u Kikindi se pokrivamo itekako kad zagudi severac i temperatura opadne, samo nam oči vire iz šalova i marama, ali, to nije društvena obaveza, nego stvar koja se podrazumeva za oba pola – kad je hladno, ravnopravno nam je hladno, pa se u skladu s tim i oblačimo (da bismo ulaskom u zagrejan prostor, jasno, poskidale te odevne predmete, kapute, šalove, šubare itd. sa sebe).  

Da bih se potpuno uživela u priču, odlučila sam se za mali socioantropološki eksperiment: jednog dana, kad smo grupno obilazili Aja Sofiju, Plavu džamiju i druge znamenitosti, obukla sam preko odeće još i neprovidnu haljinu dugih rukava, koja me je pokrivala od grla do peta. Glavu sam uvila tankom maramom (idealnom, kako sam već navela, kad se žensko preznoji na vrućini pa frizura ne liči ni na šta), a kao šlag na tortu prebacila sam preko svega ovoga još jednu veliku maramu. U takvoj opravi obilazila sam istorijska mesta i sjajno se zabavljala kad me neko od meštana oslovi na svom jeziku, a ja samo skromno oborim oči i pravim se da ništa ne razumem (jer uglavnom ništa i nisam razumela). Zabavljao se ovim mojim postupkom i veći deo grupe. Tako je to potrajalo od ranih jutarnjih sati do kasnog popodneva. Oko šest popodne, kuku i lele: počela sam da se gušim dok mi je srce lupalo da iskoči. Da li od vrućine ili od te odeće koju sam imala na sebi – odjednom mi se slošilo. Imala sam osećaj kao da sam ugurana u tesan ormar iz koga ne mogu da iziđem. Stigla sam samo da kažem najbližoj saputnici „molim te pridrži mi tašnu“ – da bih, najbržom brzinom, poskidala sve te krpe sa sebe i ostala u majici i kratkim pantalonama, dakle, u odeći na kakvu sam navikla. Najmanje još dvadeset minuta posle toga tresla sam se kao da sam pobegla iz zamke. U trenutku kad sam se oslobodila duge haljine i marama, grupa muškaraca u blizini (ne znam iz koje su zemlje bili) uputila mi je užasnute poglede, doduše, bez ijedne reči.

– Dobro si ti prošla, mogli su te tući. . . ubiti – prokomentarisao je kasnije moj dobar prijatelj, koji je u životu radio u državama gde se žene vrlo ozbiljno i strogo pokrivaju. Turska u tom pogledu nije toliko stroga, barem ne u velikim gradovima. Među reformama Mustafe Kemal paše Ataturka bilo je i skidanje pokrivala sa žena – uz poznati komentar „Neka nebeska svetlost obasja božji dar lepote!“ Običaj se ipak zadržao – nekako se provukao kroz sve reforme – i do danas opstao u zabačenijim krajevima i u raznim varijantama.

U susretu sa svim tim pokrivenim ženama na ulicama i po muzejima Istanbula, neke od Kikinđanki su izražavale sasvim otvoren užas, „jao, pa kako mogu tako da se oblače, zar im nije toplo“, druge sažaljenje, uz primedbu „ne bih ja to podnela, tako da živim, umotana kao nindža“, ali, čuli su se i glasovi da te žene, tako pokrivene, možda, možda ipak. . . imaju neke pogodnosti koje mi nemamo. Možda, na primer, manje rade – jer, kako će žena u svim onim slojevima odeće kopati na njivi ili raditi bilo koji od prljavih i teških  poslova koje žene u Kikindi rade. U svakom slučaju, svoja pokrivala nose veoma elegantno i s ponositim držanjem koje nikakva tkanina ne može da sakrije. Koliko im je život „bolji“ ili „gori“ nego naš – nije moguće utvrditi pogledom. Može samo da se nagađa, u oba pravca, jer, ni do kakve komunikacije između otkrivenih i pokrivenih žena ne dolazi. Osim kad bi nas zamolile da ih fotografišemo. Pri tom su one najviše pokrivene raspolagale apsolutno najskupljim fotoaparatima, a ko zna kakvo zlato i drago kamenje iz 1001 noći kriju njihova crna odela. Od cigareta, koristile su samo „Kartije“.

S jedne strane čador, s druge pendrek: u Istanbulu mnogo žena rade kao obezbeđenje i policija, naročito na ulazima u tržne centre i muzeje. Odevene su u uniformu kakvu nose i njihove muške kolege: crne pantalone i cipele, bela košulja kratkih rukava, sa crnim i zlatnim oznakama, kosa otkrivena, oružje se vidi. Druge smo viđali za šalterima banaka ili kao osoblje u prodavnicama – koje se uopšte ne razlikuje od osoblja kod nas. Treće hitaju na posao, malim autobusima, „dolmošima“, odevene isto kao Kikinđanke. Tradicionalne marame ili odeća kakva se vidi u bilo kojem ženskom modnom časopisu egzistiraju uporedo, i, kako izgleda, ne smetaju jedne drugima. Raskošni tržni centri koje smo posećivale u Istanbulu, perfektno opremljeni sanitarni čvorovi, sva tehnika, dobri automobili, parfimerije i bezbrojne prodavnice odeće i obuće sa tonama jeftine ili skupe robe – ne pokazuju kako žene žive. One bogatije, nesumnjivo, žive bolje od onih siromašnijih – ali, tako je i kod nas.     

Gordana  Perunović Fijat

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button
Close